Чола мангуп.
“Април у Београду” напунио је дванаест година када су тог априла у П. моји родитељи први пут чули мој плач. Било би сасвим смислено да моје време почиње да тече од тог дана. Да сам ја нека смислена особа. Овако, од тог првог плача, ја течем на две стране. Ка овом тренутку где, ако мало изгуглате о Чолиној дискографији, лако можете да видите колико имам година. И ка оном другом за који не постоји Гугл решење.
То су уназад – успомене. Мамине и татине, бабине и дедине, тетицине. Па кад већ набрајам, и Чолине. Ето, он је тад шетао испод Савског моста и мислио на “једно прошло доба”. Београд је постојао и без мене, и без Жмуа, и без моје Др Хаус сестре.
Београд је постојао и без мог тате, који тог Чолиног априла није могао ни да слути да ће живот провести у “војничким собама”. И без моје маме, која још није пошла ни у први разред. И без моје бабе и деде – који о Београду нису ни мислили – спремајући се да граде своју нову кућу. Ону у којој ћу ја одрасти.
Да не звучим као Бане Бумбар: “Те давне седамдесет и неке”. Боље да се вратим у двехиљадите. И у П. без Саве, али са мостом.
(И ето, кад поменем мост, одмах се завежем за Андрића. Какве су то маратонске трке кроз успомене! Стигне се и у деветсточетрнаесту и до Видовдана и до Понта. Па се прошета кроз све могуће авлије, хронике и чаршије.)
Од те чаршије до П. – а има колико год зажелите стотина година. Ал’ кад помислим на чаршију, прескочим векове до данас. Опет, до П. – а.
Људи кажу да можеш да обиђеш цео свет, да видиш све лепоте, да живиш где било. Људи кажу да човек све може. Ал’ да су корени – корени.
И да се увек враћамо тамо где смо се родили.
Нека посебна сорта носталгије.
Оно кад се и за зидове вежеш.
Ал’ кажем вам, ја идем у два смера. Од корена ка стаблу, гранама, цвету и плоду. Од корена ка Сунцу. И на ону другу страну. Од корена ка туђим коренима. Дубоко.
Моја носталгија је беоносталгија. Моја носталгија се просула по руским равницама и јонским острвима. Има је у Египту, у песку и оним ретким пустињским водама. Спава над Француском, плаче над Енглеском. Умива се у сва четири океана. Моја носталгија “пролази и враћа се с ластама”. Април се свуда у мом свету “уморно смијеши”.
Ал’ како каже моја Др Хаус сестра: “То је наш месец”.
У П. је дошао са мирисима.
Удахнула сам га. Април и Жмуа.
На тераси.
“Опет је у мојој души прољеће”.
Наш месец, заиста.