Изнад мора осредњих

Динамична недеља. Једна од оних – супер – жена – у – провинцији – ситуација. Цврчак и мрави се воле, раде, држе за руке и певају – прича. Да, ја сам она госпоЏа што је целе недеље, сваког дана по сат времена, ређала дрва и слушала Азру. А у паузама читала манифесте авангарде – ал’ то се с улице не види.

Сигурна сам да ћу за који месец исто тако у некој од пауза од живота и да дипломирам. Али није ме страх. Знам ја: И кад будем дипломирала, ја ћу студент да будем. То је бар занимање за цео живот.

Студије књижевности сам уписала због ерудиције. У ренесанси би ме изузетно поштовали, али родила сам се прекасно. Претпостављам да бих много лепше живела на Новом Зеланду, али ми је речено да оплеменим мајчицу Србију.

„Што баш из провинције?“ – кукала сам недељама. Жму баш и није схватао шта бих ја то више хтела од онога што имам. А мени је недостајао Београд, позориште, слобода, људи, динамика, празне улице у недељу ујутро, разговори о филмовима, књижевности, и музеј. Било који музеј.

У П. није било места за велике идеје, за велика остварења, за велике мисли. Једино велико била је досада и фебруарски умор.

А онда се десила кафа. Епохална кафа са Олгом и Пико.

„Конго?“
„Да, Конго.“
„Баш Конго?“
„Да, Конго.“

Четири докторска ока су ме гледала изнад шољица кафе. Није само мени било тесно. Моје лекарке без граница биле су спремне за остваривање великих идеја, и за велике одласке.
После те кафе Жму се јурио недељу дана са мном по кући. Нисам тражила да идем у Конго, али сам успела да га упакујем у метафору и да очекујем да је дешифрује уместо мене.

„Шта је мој Конго? Шта ја могу да урадим да поправим свет? Да буде боље место? Кажимикажимикажими.“

Мислим да је једва чекао да иде на посао.
Испоставило се да сиротанима у Конгу који немају шта да једу баш и није неопходно да поправљају зубе.

Тад сам схватила: Можда не треба у Конго да одеш, можда треба Конго да будеш.

У Србији, хвала Богу, поред покварених мисли и дела, још има покварених зуба. А док је тако и посла за Нору, Олгу и Пико.

Моја Др Хаус сестра ће да доноси нова бића на свет.
Госпон ујак ће у БЕЛИ свет на школовање и усавршавање своје дивне личности.
Моја куми ће да спрема дивна француска јела из француског кувара на француском језику.
Друга кума има кума – а он је велико дете које треба зауздати.
Београдска Правница поправља свет у закону.
Мр Фин пише приче које свет посрамљују и опомињу.
Средњовековна принцеза расте у Загребу.
Апу купа свет у смеху.

Георгова мама има Георга.
Лавова мама има Лава.
Илијина мама има Илију.

А шта има мој Жму?
Креативне хобије. Жену која пише. И инспирише.
И паковање марамица и смеха кад се његова провинцијалка расентименталише над књигом и филмом.

И заједнички породично – брачни статус: “избеглице из бесмисла”.

Па, ако не нађемо смисао – створићемо.

(из архиве 5. новембар 2013. године)