“Кад је дете било дете, није знало да је дете. Све је имало душу и све су душе биле једна.”

Тад кад смо знали да смо људи, нисмо мислили о томе да ли је нешто другачије од оног каквим се представља. Свет је био наше игралиште, а игра је увек била поштена. Нисмо имали упалу мишића или главобоље због мозгања. Пролеће и умор нису могли да се нађу у истој реченици. Није постојало нешто што се зове одсуство. Нисам познавала Жмуа, али сам у себи препознавала љубав за њега – једном кад због мене мени дође. Свет је дисао између мојих прочитаних страница и два звона за крај часа.

Кад сам била дете знала сам да је моја омиљена боја жута. Знала сам да је мој омиљени инструмент виолина (иако сам свирала хармонику). Знала сам да желим да будем писац кад порастем (а на тренутке ми се чинило да то већ јесам). Кад сам била дете моје омиљено годишње доба је била јесен, најдражи месеци април и мај, а најбољи празник Божић.

Није ми требало много да кажем како највише волим баладе, да ми је најслађи сладолед од чоколаде, а омиљено јело – поховане паприке. Од воћа најрадије сам јела јагоде и трешње, а воду није могао да замени ниједан сок.

Омиљени предмет у школи је, разуме се, био српски језик. Омиљени спорт – ако такво нешто мора да постоји – одбојка. Баратала сам нотама и обожавала музику. Могла сам да кажем да ми је омиљени писац Градимир Стојковић, књигу нисам могла да издвојим. Страни филм “Титаник”, домаћи филм “Лајање на звезде”.

Данас о свему морам много да мислим. Боје ми се преливају, инструменте увек чујем у оркестру. Јесен се бори са овим априлом, сладолед бих јела у свим укусима, а поред трешања и јагода су се шћућуриле рибизле, банане и киви. Омиљени писац сад има велико друштво.

Покушавам да изроним из упале мишића и свакодневне главобоље. Приписујем све то чувеном пролећном умору и још чувенијем Жмуовом одсуству. Пратим догађаје у П. Извештавам о њима. И знате шта? Ипак су у свему што раде и даље најискренија деца.

Прошла недеља је имала своје емотивне тренутке. Један од њих и мој редитељски првенац – ако се тако може назвати рад на једној сцени “Госпође министарке” са ученицима драмске секције.

Петнаестоминутно пресељење на почетак 20.века. Добровољна емиграција из фискултурне сале. Званичан излазак из учионице – до неког новог радног места.  Ето описа једног петка и рада на одређено време. Завршетак једног поглавља.

Понекад ми све изгледа као ишчитавање неког доброг романа. Јурим с врха странице на њено дно и саплићем се између редова. Папир шушти кад превртањем журим до нових реченица. А кад се неко поглавље заврши – то је увек само привид. Препакивање мисли и догађаја на неки економичан начин – да се направи више места и да у једну књигу свашта стане.

Питам се ко ће илустовати ову књигу и кад ћу да замислим своје корице. Питам се да ли могу да направим неке тајне џепове за још тајније мисли. Питам се кад сам закомпликовала ствари и зашто сад о свему морам дуже да мислим.

Да ли је одрастање таложење енергије, мисли и искуства или нагомилавање неискрености? Нисам сигурна да ли је све  комплексно или то само немам храбрости да себи кажем да сад више волим плаву боју. Колико је добро што смо побегли од своје дечје једноставности и кад је право време да се вратимо себи?

Како ћемо да знамо који је инструмент најгласнији у нашој песми кад смо запушили уши?

Која питања у вама буди пролећни умор?