Geografija supermarketa.

Ne znam kada ću prošetati Beogradom, a da se ne rasplačem. Da se vidi, i u sebi. Svaki put me opomene da sam otišla, ali da nije on iz mene. Bez zrna tuge, u ove dve godine, u Beogradu sam bila samo triput. Kada sam bila sa Žmuom. Na odmoru i zbog ispita.

Stavi prst na čelo, Aska. Nije to predispitna nervoza. Ne patiš ti od provincije. Ti patiš od hroničnog nedostajanja. Kad te nostalgija ščepa za šake sposobna si samo da pišeš i plačeš. Uglavnom za ovo drugo. Ne, ne. Neću sad kao Crnjanski da slavim divni beli grad. Ni zajednička mesta za ljubljenje, učenje, držanje za ruke. Mesta koja volimo nedostaju nam zbog onih delića sebe koje smo na njima ostavili. A najbolnija su ona za koja mislimo da ih se nikada nećemo setiti. Koja su obična. Svakodnevna. Koja postoje na svakom koraku.

Kad sam ogulila sentimentalnost, suze i stezanja u grlu sa sećanja na Beograd, iznenadio me je skelet mojih studentskih godina. Sve sam očekivala. Sve – samo ne mrežu onih mesta kojih na svakom ćošku ima i u P. Slomila me geografija beogradskih supermarketa.

O supermarketima niko ne piše. To su mesta naše banalnosti, prejedanja, siromaštva ili bogatstva, energetske stanice – benzinske stanice za ljude. Sipaš – i ne misliš. Ne misliš. I ne pamtiš. A kamoli patiš što više nećeš u njih da uđeš. Ima ih svuda. Nijedan nije poseban.

Kad ono jeste.

Nije to sećanje na niske cene (daleko, daleko od toga), niti ljubazni prodavci, ukusne napolitanke, uredni rafovi. Svuda u Beogradu možeš da kupiš voćni jogurt i litar mleka. A opet – posred čela me je lupila ta beogradska mapa. Kao da drugačije ne mogu da se sećam.

Prvo: okretnica 17. Zemun. Gornji grad. Palačinke, sarajevski burek i supermarket koji se zatvorio posle dva meseca. Trafika koja radi celu noć, u njoj namrgođeni čičica i cigarete. Onda radnjica koja se otvorila preko puta doma. Jeftinoća. Neka peciva na kasi. Pretrčavanje ulice na crveno.

U centru Zemuna dragocena banka. Veliki supermarket koji su zatvorili pre par godina. Cream caffe. Mesto za čajanke. I nežnosti.

Sve radnjice u krugu Studenjaka. Bavarska kifla sa salatom – delicates od 50 dinara. Prodavnica koja nikad ne radi. Prodavnica kojoj se ne zna radno vreme. Prodavnica koja je uvek otvorena. Pekare. Kafana. Interex. Vožnja kolicima.

Skučena prodavnica na Vračaru, dug put do Maxija na Slaviji.

Prostranstvo Đeram – pijace. Miris ribe, prženih viršli, izgaženog povrća.

Bulevar. Celom svojom dužinom. Svim svojim izlozima. I platanima.

A onda Ulica Veselog Marta. Od Vuka do Palilulske pijace. Pekara u kojoj uvek ima svežih peciva. Pekara u kojoj posle 10h nema peciva. Butik u čiji izlog Mlata i ja gledamo čežnjivo svaki dan, a nikad ništa ne kupimo. Trafika koja radi celu noć i ispred koje se triput sudaram sa Borom Čorbom, a stid me je da mu kažem “Zdravo” ili da ga pitam da se slikamo.

Onda još jedan krug: Zemun, Studenjak, 27. mart.

Pešačenje do Studentskog trga. Radnjica “sve na meru”. Minjon kocke i krem bananice. 200 grama, molim.

Ista takva prodavnica samo mnogo lepša, “porodična”, na drugom kraju grada. Sada – Ledine. Psi lutalice. Pet prodavnica, dve trafike. Dobro poznat put od stanice do stana. Uvek nešto u kesi. Voće, cigarete, kafa, hleb. I kupi – nešto – slatko – sms.

Bežanijska kosa. Suncokret na merenje, riblji štapići, musli. Vožnja do Interex – a. Ruke pune kesa.

Vožnja do Brankovog mosta. Uspinjanje. Topličin venac. Trafika na uglu – žvake.

I nezaobilazna trafika preko puta Filološkog. Grisini, voda, maramice.

Sve prodavnice na Zelenom vencu.

Sve trafike na autobuskoj stanici. Kad dolaziš, i kad odlaziš.

Obične, obične stvari. Obična, obična mesta. Niko o njima ne piše. Samo Asku opsedaju. Podsećaju na osmehe, na svakodnevicu. Podsećaju da je život baš tu, na rafovima, negde između jogurta i kisele pavlake. Na putu od autobuske stanice do kuće. Da je život traženje ključeva u torbi, kuvanje ručka usput, prvo u glavi, pa onda u kuhinji. Supa iz kesice. Kupi – nešto – slatko – sms. Čekanje autobusa kod Sava Centra. Sve ono na šta se natalože misli o lepom, i misli o problemima.

Osmeh.

“Dobar dan, dajte mi današnje novine.”