Географија супермаркета.
Не знам када ћу прошетати Београдом, а да се не расплачем. Да се види, и у себи. Сваки пут ме опомене да сам отишла, али да није он из мене. Без зрна туге, у ове две године, у Београду сам била само трипут. Када сам била са Жмуом. На одмору и због испита.
Стави прст на чело, Аска. Није то предиспитна нервоза. Не патиш ти од провинције. Ти патиш од хроничног недостајања. Кад те носталгија шчепа за шаке способна си само да пишеш и плачеш. Углавном за ово друго. Не, не. Нећу сад као Црњански да славим дивни бели град. Ни заједничка места за љубљење, учење, држање за руке. Места која волимо недостају нам због оних делића себе које смо на њима оставили. А најболнија су она за која мислимо да их се никада нећемо сетити. Која су обична. Свакодневна. Која постоје на сваком кораку.
Кад сам огулила сентименталност, сузе и стезања у грлу са сећања на Београд, изненадио ме је скелет мојих студентских година. Све сам очекивала. Све – само не мрежу оних места којих на сваком ћошку има и у П. Сломила ме географија београдских супермаркета.
О супермаркетима нико не пише. То су места наше баналности, преједања, сиромаштва или богатства, енергетске станице – бензинске станице за људе. Сипаш – и не мислиш. Не мислиш. И не памтиш. А камоли патиш што више нећеш у њих да уђеш. Има их свуда. Ниједан није посебан.
Кад оно јесте.
Није то сећање на ниске цене (далеко, далеко од тога), нити љубазни продавци, укусне наполитанке, уредни рафови. Свуда у Београду можеш да купиш воћни јогурт и литар млека. А опет – посред чела ме је лупила та београдска мапа. Као да другачије не могу да се сећам.
Прво: окретница 17. Земун. Горњи град. Палачинке, сарајевски бурек и супермаркет који се затворио после два месеца. Трафика која ради целу ноћ, у њој намргођени чичица и цигарете. Онда радњица која се отворила преко пута дома. Јефтиноћа. Нека пецива на каси. Претрчавање улице на црвено.
У центру Земуна драгоцена банка. Велики супермаркет који су затворили пре пар година. Цреам цаффе. Место за чајанке. И нежности.
Све радњице у кругу Студењака. Баварска кифла са салатом – делицатес од 50 динара. Продавница која никад не ради. Продавница којој се не зна радно време. Продавница која је увек отворена. Пекаре. Кафана. Интереx. Вожња колицима.
Скучена продавница на Врачару, дуг пут до Маxија на Славији.
Пространство Ђерам – пијаце. Мирис рибе, пржених виршли, изгаженог поврћа.
Булевар. Целом својом дужином. Свим својим излозима. И платанима.
А онда Улица Веселог Марта. Од Вука до Палилулске пијаце. Пекара у којој увек има свежих пецива. Пекара у којој после 10х нема пецива. Бутик у чији излог Млата и ја гледамо чежњиво сваки дан, а никад ништа не купимо. Трафика која ради целу ноћ и испред које се трипут сударам са Бором Чорбом, а стид ме је да му кажем “Здраво” или да га питам да се сликамо.
Онда још један круг: Земун, Студењак, 27. март.
Пешачење до Студентског трга. Радњица “све на меру”. Мињон коцке и крем бананице. 200 грама, молим.
Иста таква продавница само много лепша, “породична”, на другом крају града. Сада – Ледине. Пси луталице. Пет продавница, две трафике. Добро познат пут од станице до стана. Увек нешто у кеси. Воће, цигарете, кафа, хлеб. И купи – нешто – слатко – смс.
Бежанијска коса. Сунцокрет на мерење, рибљи штапићи, мусли. Вожња до Интереx – а. Руке пуне кеса.
Вожња до Бранковог моста. Успињање. Топличин венац. Трафика на углу – жваке.
И незаобилазна трафика преко пута Филолошког. Грисини, вода, марамице.
Све продавнице на Зеленом венцу.
Све трафике на аутобуској станици. Кад долазиш, и кад одлазиш.
Обичне, обичне ствари. Обична, обична места. Нико о њима не пише. Само Аску опседају. Подсећају на осмехе, на свакодневицу. Подсећају да је живот баш ту, на рафовима, негде између јогурта и киселе павлаке. На путу од аутобуске станице до куће. Да је живот тражење кључева у торби, кување ручка успут, прво у глави, па онда у кухињи. Супа из кесице. Купи – нешто – слатко – смс. Чекање аутобуса код Сава Центра. Све оно на шта се наталоже мисли о лепом, и мисли о проблемима.
Осмех.
“Добар дан, дајте ми данашње новине.”