Обичне беле плочице.
Прошло је скоро годину дана када сам се загрцнула од смеха у центру П. – а пошто ми је Нора испричала анегдоту са посла. На паузи за ручак се расправљало о некадашњим колегама, лекарима опште праксе, стабилном брачном пару. Прошло је много година како су се одселили из П. – а у Београд. То је већ довољан разлог да се мисли да су им у дугогодишњем раду цветале руже. Она се пензионисала и чува унучиће, а и њему се смеши пензија за коју годину. Сада баш уживају. “Уживали су они и док су радили да ти кажем. Свако лето море. Те Грчка, те Египат, ономад и Шпанија. Их, а тек конгреси, семинари, пола Европе обиђоше! Она је била и у Шведској!”, значајно је причала једна колегиница. Сви су климали главом, замишљени над својим сендвичима, а онда она рече: “А била сам код њих прошле године. Стан к’о стан, ништа специјално. А у купатилу, знате, и даље им стоје оне обичне беле плочице!”
Нора и ја смо се дивиле тим обичним белим плочицама. Јер су беле плочице, обичне беле плочице, успеле да стишају све незадовољне мисли, завист, љубомору или једноставно замишљеност свих који су правили ту паузу за ручак. Обичне беле плочице у туђем купатилу обрисале су све неуспехе у њиховим животима. Успели су само они који су превазишли обичне беле плочице.
Не знам да ли је овај народ до те мере осакатило сиромаштво да богатство виде само у материјалном, али тај тренд стицања и подизања што већих кућа, већих од комшијине, разуме се, не престаје да буде популаран. Само нек је боље, само нек је веће, само да сви виде. Увек све треба. Увек нешто фали. Прође живот у мењању плочица, фарбању фасаде и зидању новог спрата.
Тај “манир стицања” те одређује у друштву. Можеш да будеш успешан професор, уметник, лекар, твој успех не постоји ако живиш у несређеној кући, или не дај Боже, као подстанар. Издао си књигу, имао изложбу фотографија, пишеш за новине или радиш као водитељ, није то уопште битно ако су ти у купатилу обичне беле плочице.
Са друге стране, сваког дана нас бомбардују мотивационим текстовима и рекламама. У књижарама су приручници из популарне психологије попунили најмање по две полице. Тик уз Чехова и Црњанског. Ако није књига, онда је филм: оствари свој сан! Следи своје срце! Ослушни своју душу! Тежи својим циљевима! Па, опет, оствари своје снове (зашто би се зауставио на једном сну?)!
А како, питам се ја? Како просечан грађанин/ка ове земље да оствари свој сан? Велике ствари у животу захтевају велико време, велике обавезе, безрезервно предавање и посвећивање. Како између два испита, или две књиге, или једноставно, између два прања судова можеш да оствариш сан? Да постигнеш оно Велико? Како да јуришаш на свој Конго кад си обећала Жмуу да ћеш да направиш палачинке? Или кад ниси залила цвеће? Или кад те чека гомила веша за пеглање?
На крају првог филма о Монтевидеу мали Станоје каже: “Живот је када имаш сан и када верујеш у њега. А када снови постану стварност, победио си време. И све што је било некада давно још увек траје. И смрт више није крај живота. Нема краја.”
То је дефиниција Великог у животу. То и она Ленонова о томе како се живот дешава док ми кројимо планове.
Јер на живот, нажалост (или на нашу срећу), не можемо да ставимо паузу. Шта год радили, време ће да тече. Треба да изабереш чиме ћеш да испуниш то трајање. На крају, где год били, морамо бити задовољни оним што имамо. Али тако да увек тежимо бољој верзији себе.
На том путу биће много оних који верују у “обичне беле плочице” и у правила о томе које године су за шта погодне у животу. На тим се станицама не вреди заустављати.
Кад се поколебам или препустим свакодневици, Жму ме повуче за рукав. Он верује у мене чак и кад ја то заборавим. Подсети ме да направим палачинке, али и да треба да стигнем у Конго. То је једно велико буђење, да вам кажем. А кад се пробудиш, не размишљај о томе како да оствариш снове. Треба да оствариш своју јаву – сновима.
(архива, 28. април 2014. године)