Кад не умемо друкчије.

Кријумчарење – прва помисао која се рађа у мојој глави: Пет пријатеља. Имам 12 година и у рукама држим књигу тврдог повеза, а четворо авантуриста и кер ми се смешкају са корица. Тада, некад, кријумчари су били исувише страшни да бих их замишљала, посебно зато што сам први пут чула да такви људи постоје.

Нисам могла да претпоставим да ћу једног дана бити један од њих.

Негде око петнаесте уопште ми није јасна помама око књиге “Збогом мојих 15 година”. Читам поезију, трујем се новооткривеним световима. Ту негде код 23. стиха једне поеме откривам свој највећи страх (после оног морбидног да будем жива закопана) – пробудити се у тридесет шестој, у себи туђој. Као супер кола, супер стан и промашен животни пут из треће строфе било које Чорбине песме.

Око осамнаесте сам већ велика. Оно као зрела, читај: бунтовна и дубоко несрећна личност, погођена светским болом. Већ су ми смешне “овоземаљске муке”, хоћу да побегнем из себе, право у Београд.

Двадесет другу проведем у безбрижном и подсмешљивом певушењу народњачког хита “Да су мени двадесет и две”. То се зове: смеј се, звекнуће те за коју годину карма. И док трепнеш, те године стварно прођу.

Питам се: колико је нас паћеника који се Ничим Изазвани гнушамо тридесете?

А заправо, кога шишају године! Нисам се ја уплашила што не могу да зарадим само за рођенданске свећице, већ што је дошло време да сама торту правим. У календару је све мање рођенданских и дипломских славља. Нижу се неки свадбени датуми и бабине. А све су чешће оне празне рубрике. Дани за које нисмо сигурни како прођу. Дани који су лако могли да се не десе – ето колико смо их учинили незанимљивим.

Елиф је рекла: “Све ће доћи на своје.”

Проблем је што нисам сигурна шта је то “моје”, рекла сам.

Одједном, све што сам урадила не делује ми довољно велико. Као да се самозаваравам неким постигнућима, кретањима, назови-пословима. Кад се све сабере и одузме, класично дифузно расипање енергије. У оном ширем, најширем смислу.

Како се одржати на клацкалици између очекивања и изневереног очекивања? И шта кад се једном жеље остваре?

Уместо одговора – кријумчарим живот. Испод гомиле веша за пеглање. У шољици црне кафе. У левом џепу шортса. У пешкиру обмотаном око мокре главе. У дечјим очима и прстићима. У Жмуовим патикама. У налепницама моћних ренџера на Фејсбуку. У песми на радију. У четири Хемингвејеве реченице пред спавање. У истрчаном километру у зору. У Леноновој мудрости: “Живот је оно што се дешава док ми правимо планове.”

Али опет, планова се не одричем.

Ипак је једина ствар од које вреди одустати – страх.

Имам 31 годину и кажем: добар је ово пут. Само настави да неустрашиво крадеш своје време. Једном кад научиш, лако је бити кријумчар.