Устане ујутру, заложи ватру, скува кафу и онда каже да ја смем да се будим. Свака хладна јесен од Жмуа направи мог личног оџачара и ложача.

– Шта мислиш, да л’ ће некад да се деси да уђеш у кућу намрштен и заборавиш да ме пољубиш за „добар дан“?

– Сад ти је лепо, а шта ако тек треба да сретнеш љубав свог живота?

– Шта ако престанем да будем интересантна или никад не научим да пеглам? Тад ћеш престати да ме волиш?

Каже да ово није научно-фантастични филм и да не постављам невероватна питања.

Постоје тако неке љубави у које си толико сигуран да се научно-фантастични сценарио сам наметне. Ваљда зато што ни овај свет није баш нека дивна подлога за љубавне романе.

Кажем, видиш да се људи разилазе и проналазе друге људе.

Каже, ми нисмо ти људи. За мене не постоји други „људ“ осим тебе.

Кажем, зар није себично да се овако заљубљено срећно смејуљимо док неки људи гладују.

Каже, не видим како бисмо их нашим свађама нахранили.

И тако се окрећу ти неки чудни точкићи у Жмуовој глави. Он не прича много и труди се да не одговара на моја блесава питања.

Кажем, Тијана и ја смо читале текст у ком пише да љубав траје 18 месеци. После се разиђу или се он навикне на њено звоцање.

Каже, ја сам натчовек, моја жена звонца 180 месеци.

Онда рачунамо како има много више. Тражи орден да му се додели.

Тако се окрећу чудни точкићи у Жмуовој глави. Са њима се котрљају моја чаврљања уз кафу, питања на празан стомак и пуну душу.

Каже, опет си гледала неки замршен љубавни филм. Зашто лепо не одгледаш „Кума“?

Кажем, лепо ми је у тим замршеним сценаријима, помислим како се људи ипак воле, да свет није слика из вечерњег Дневника.

Каже, пусти телевизију и дођи. Смислио сам нешто замршено за тебе.

Питам: је л’ љубавно?

Знам да јесте.