Или подеси срце на лупкање.
Верујем да би за промену било паметно размишљати о себи – и само о себи, у категоријама: властита именица, женски род, једнина.
Као некад када је било времена за проналажења себе у неким унутрашњим ћошковима, а не споља – иза ћошка.
Као некад када је Рундек био откровење.
Као некад када је срце треперило од појединих рифова.
Као некад кад је све у мени лупкало од она три акорда.
Тада је све било ново, изненађујуће. Све је било интензивније.
Продужени/закаснели пубертет, што би рекла Каролина.
Сада сам у суботу поподне цикнула од среће кад сам угледала своје блиставо чисте кристалне чаше. Имам и фотографију да то и докажем. Нисам баш заспала у прошлом веку.
Боље да јесам.
У прошлом веку је било лако.
На радију без упозорења крене песма – окине и откине.
Срце лако стане.
Мисли се тркају са годинама и лако однесу победу.
На своју штету.
А ти седиш на поду собе и пишеш нешто што само личи на песму.
Данас седиш за столом и прегледаш огласе за посао. Занимљив начин да се проведе време и научи нешто ново.
Довољно је, на пример, да имаш пријатан “персоналити” па да ти неки старији господин плаћа 300 евра месечно за дружење.
Довољно је, на пример, да имаш завршен факултет за рад у месари или рођендаоници.
За касу ти треба мастер.
Разговарала сам са Таром. Она има 15 година и већ је уморна – од свакодневних критика и предлога. Не знам како да јој објасним да се мекане душе никад не навикну на овај чудноват свет. Али желим да зна да се увек сведе на исто: сви желимо само да будемо слободни и срећни.
Наша неодлучност и претерано размишљање је игралиште за друге људе. Не тако ретко затекнемо себе на трибинама – гледамо како неко тамо игра наш живот.
Мора да иза овог постоји нешто више, мислим.
У песмама је увек поезија оно што је иза.
Звук мора у песми Владе Георгијева.
Шибица у песми групе Болеро.
Киша у Новембарској киши.
Само треба да слушаш, кажем. Онда ћеш и да чујеш.
Али пре тога – пиштаљку у уста. Организуј своје време. Узми лопту у своје руке.
Подеси срце на лупкање и – играј!