Била сам клинка кад сам гледала неку емисију на тв-у о паровима који су заједно већ педесет година. Било је ту свакаквих прича. Необичних упознавања и још необичнијих бракова. Ваљда је лако да о љубави причаш кад је толико дуго имаш.

Једна бакица је рекла да је безгранично поверење рецепт за безграничну срећу у љубави.

– Да сам га видела с другом, ја својим очима не бих веровала! Разумете? Више сам веровала њему но другим људима, па и себи!

Не треба да објашњавам колико ми та бакица није била јасна.

Годинама сам покушавала да испеглам ту њену изјаву у мислима. Као, ма не, није она мислила буквално. Ваљда.

И никако нисам могла да објасним себи љубав која траје захваљујући неповерењу према остатку света.

Временом сам схватила да сви заљубљени парови имају ту једну заједничку црту – верују да су сами на планети.

То са заљубљивањем се лако догоди, а тешко објашњава. Али ово осамљивање и „љубавну изолацију“ некако је још теже дефинисати.

Љубавна изолација има два своја облика. Акутни и хронични. Акутни се често преводи као игра помахниталих хормона. Лако се прележи и не оставља последице.

Одједном, његови ортаци не могу да га одвуку на пиво, а њеним другарицама се смучило свакодневно одлагање трач-кафе. Заљубљени пар мисли да је у том мехуру недовољно дуго за љубав. Остатак света броји месеце.

И онда, дан за даном, некако се љубавници одвоје, а ипак воле и без целодневног држања за руке.

Хронични је већ друга песма.

Хронична љубавна изолација је неопходна за опстанак љубави у свету. Не захтева физичку изолацију и деценијско одлагање кафане и трачарења. Не тражи чак ни незавршене домаће задатке, неположене испите или  неодлажење на посао. Хронична љубавна изолација је невидљива.

А љубав која у њој борави – недодирљива.

Хронична љубавна изолација је потпуна незаинтересованост за мишљење других о том једноставном (или комплексном) љубавном свету. То је непробојни штит са уграђеним индивидуалним слободама.

Виђали сте такве људе? Седе у различитим угловима собе, а свима је јасно да су наткриљени њиховим заљубљеним погледом. Имају увек времена за пријатеље. Заједно иду у кафане. Одвојено иду у кафане. Дишу. Воле се. Рађају децу. Смеју се. Те жене никада не можете да замислите како нервозне кувају ручак. Те мушкарце никад не чујете да им касни плата. Кад замишљате њихове свађе – то су симфоније.

Кад сте у љубавној изолацији знате да то баш и није тако.

Много је лепше.

P.S. Жму потврдно клима главом.