Remember when you were young, you shone like the sun
Она прва младост мешала се у наивним, просто глупавим стиховима Цециних песама и разарајућим акордима Хаустора. То би заувек био исти чаирски парк под снегом, Пико и ја се вучемо до њеног стана, два дана пред Нову годину. И све време причамо о томе како нам је драго што смо иза себе оставиле задимљени кафић у коме дрече народњаци. Наравно, ни једна ни друга није помињала то што смо до пре 15 минута и саме вриштале исте бесмислене стихове и падале у транс са чашом и цигаретом међу средњошколским прстима.
„Десет година је прошло, а ја њу и даље волим“ – Тони Монтано ме је подсећао да је прошла деценија (охо хо, ето још једног Цециног наслова). Свака случајност је намерна – то ја, кад ми је непријатно, покушавам да будем духовита. Са акцентом на – покушавам.
Али нема ту хумора, само оних чудно смешних ситуација и сећања. И музике. Која лечи. А сваки жанр има своју циљну област или место деловања.
Можда нисам баш најјаснија, али ево. Кад се преведе на српски, просто је: Ја кад пеглам, слушам Ацу Лукаса. Искључиво. Да не продубљујем филозофију пеглања и да не испишем цео елаборат о томе колико мрзим ту „домаћичку“ активност – само са дотичним господином ја опеглам све. И одећу. И постељину. И мисли.
Прочишћење и јасноћа. То је крајњи резултат.
Аца Лукас и катарза у истој соби, замислите.
Кад се Жму, док још није био мој Жму, одселио из Београда и оставио ме да учим, три дана нисам слушала музику. Постоји једна песма „Love hurts“ коју сам тад преименовала у „Music hurts“. Не знаш шта је горе, да л’ она тишина или незрело, неконтролисано плакање и кидање у грудима са првим акордима. Рок ме је разболео и замало „рокнуо“.
И ту су ми помогли браћа народњаци. Не Цеца и Аца, никако. Превише успомена на средњу школу и заједничке студентске дане. Овог пута Синани, Шемсе, Кемали, завијања која су мојој сестри пробила мозак, све док нисам положила романтизам и отрчала у П.
Кад чистим, волим да слушам Галију, јер ме подсећа на један студентски дом у Земуну.
У кафани – Тозовца, Тому и Силвану.
„Moon river“ у летњу ноћ, док га чекам.
Октобар огрнем Pink Floyd – ом и Pearl Jam –ом.
Новембар ми прокишњава због Леонарда Коена.
Зимска јутра пијем са чајем, кафом и Металиком.
На фебруар навлачим филмску музику.
Априле дочекујем Енигмом, Ениом, сентименталним инструменталима – да нагло не пробудим пролеће.
Ту негде, између 8. и 13. маја, углави се једна Моцартова серенада, „Swan lake“ и Дебисијева „Месечина“.
Око Видовдана развлачим „Белу дугмад“ по кући, јер су Жму, Пико и Госпођица Бордо на том концерту били, а ми неки – нисмо.
Пошто је у П. носталгија највећа глупост коју себи можеш да приуштиш – Балашевића сам избацила из употребе. За јавност, мислим.
Може се рећи да музиком превијам сва сећања и оне ране за које нисам ни знала да их имам. Јер моја музика то може.
Страх ме за моју децу. Шта ће они да увију у овај хард фолк?
Највећа дискотека у П. има ту част да ме види једном годишње. Оне године кад не будем знала ниједну песму, престаћу да идем. Септембра 2013. знала сам целе три. Из мог „доба“, разуме се. За данашњу младеж – ја сам музички диносаурус. Мој неолит су веселе деведесете. Она смешна данце музика, сећате се: комбинација народњака, репа, хип – хопа, попа, али оне шљ – класе. Извињавам се, али Гђа Диносаурус је уз то одрасла.
Од 2000. на овамо ја и даље бројим 3 – 4 године. Што би госпођица Бордо рекла: „Забројала сам се.“
Мени је само невероватно да у ових тринаест година није стало ништа довољно добро да се мери са нашом музичком ренесансом 80 – их. Да, ја сам једна од оних који секу вене на музику умирућих комунистичких дана. За своје добро РИБЉУ ЧОРБУ не кусам, у ПРЉАВА КАЗАЛИШТА не идем, не верујем у ИДОЛЕ, али нисам ни толики ПАРТИБРЕЈКЕР да понекад не погледам ФИЛМ. Тад обично на столу буде ЛЕБ И СОЛ, једна ЦРВЕНА ЈАБУКА и две – три ДИВЉЕ ЈАГОДЕ. Увек их поделим са АЗРОМ и ЕКАТАРИНОМ. Ова друга добије највише, зато што је ВЕЛИКА. Кад путујем, путујем с ПИЛОТИМА или ме вози ГАЛИЈА. Кад се уморим, лежим и чекам да ме прегази ПАРНИ ВАЉАК. Што се ИНДЕX – а тиче, и овај болоњски је више него тежак. Ако се деси СМАК, сићи ћу у АТОМСКО СКЛОНИШТЕ које ће да чува КЕРБЕР.
Жму каже да понекад личим на Џубокс. Али ниједном од нас није баш јасно ко је све убацио плоче „унутра“. То сад и није битно. Најбитније је да ја певам. И да имам коме.
„Оженише ме музиком. Брак из љубави.“
То би био други.
(17. октобар 2013. године)