Kad sam bila mala: „Sto mu gromova!“, govorili su Štrumpfovi. Onda su tu psovku zamenile neke ozbiljnije, nimalo lepe. I sve je postalo baš takvo – ozbiljno, nimalo lepo.

I šta sad večita devojčica da radi?

Skerlić je osudio Isidoru Sekulić. Rekao je nešto u maniru kako je žena obrazovana i načitana, ali ipak žena, sva od osećanja, od samozagledanosti, kosmopolita kad nije ni vreme ni mesto (ja mislim da je za kosmopilitizam uvek vreme i mesto), kao i da je toliko čitala, da je njeno iskustvo svo u iščitanom. Prvo je čitala i naučila svet iz knjiga, i tako ostala bez sposobnosti da svet gleda svojim očima, da ga zaista vidi. O, pa zdravo, Isidora! Da je Skerlić živ i meni bi istu dijagnozu postavio.

Evo kako ćemo. Znam ja dobro šta je kvalitetna literatura. I umem da prepoznam dobar film. Ali volim i „srećne“ filmove i knjige. Nije to uvek laka zabava. Ponekad, priča o ljubavi bude isceljenje, probudi veru u život, u dobrotu, u moguće ostvarenje nekih snova koje smo zaboravili, ili zapostavili. Puste nas da čitamo bajke. Puste na nas crtane filmove o ljubavi i dobroti. A onda nas puste u svet. Da nas sažvaće zajedno sa koricama i filmskom rolnom. Znam ja da pametnjakovići pišu bajke za odrasle i snimaju fenomenalne filmove o „živeli su srećno do kraja života“ – uglavnom zbog zarade. Jer u mutnom, sivom svetu ljudima treba svetla. Nade, ako baš hoćete. Svi smo dovoljno bistri da to shvatimo. Plaćamo da verujemo u dobro.

Mene brine što umem da budem prevarena tom „mogućom vladavinom dobra, ljubavi i sreće“. Što mi retko kad trebaju podsticaji za to, zapravo. Evo, Skerlić se mršti na moju sledeću „žensku“ misao: „Lepo bi bilo kad bi svi bili zaljubljeni u nekog ili nešto“. Treba stvarati, raditi, voleti, i sve to sa ljubavlju. Moja Dr House sestra tvrdi da tako samo snažim svoju ranjivost. Koliko god to paradoksalno zvučalo.

Znam ja da je danas moderno biti namršten. Biti „čovek od stava“. Kukati na državu. Uplitati se u politiku. Zavideti bogatijem. Gledati rijalitije. Biti „in“. Bežati iz škole (al’ ne na onaj mangupski način). Cerekati se kad neko pomene reči „kultura“, „umetnost“, „balet“, „knjiga“. Evo, sad se i Skerlić cereka. Danas svi veruju u to da će se dobri ljudi „iskvariti“. „Iskvario ga položaj“, kažu. „Promenile ga pare“, otpljunu.

Meni sve to liči na naopaku bajku. Kao da su sve napisane priče ostale bez uputstva za upotrebu u ovo moderno doba. “Dragi roditelji, pročitajte vašem detetu bajku. Oštrim i kratkim potezom im dokažite da je u životu sve suprotno – loš čovek se neće preobratiti u dobrog. Prinčevi ne spasavaju princeze, siromašni ostaju siromašni, Mr. Darcy je rezervisan isključivo za englesko govorno područje.“

E, pa ne može! Stranice crne hronike su svakog dana sve brojnije, toliko da očekujem da ta rubrika postane ceo magazin.  Sve to zato što s visine (božemeoprosti kakve visine) gledamo na bajke, i krunišemo naopake bajke. Sve to zato što ne čuvamo toplinu, nežnost, lepotu. Sve to zato što smo se opasali čuvenim Kineskim zidom i ostavili da nam sve biljčice uginu bez sunca. Danas je najbezbednije biti neosetljiv i grub. Ali ta naša „bezbednost“ umnožava neosetljivost i grubosti.

Postoji jedan jedini stvaran problem na ovom svetu, ako ste načitana žena. Vi ste i dalje žena. Nekad će vas drugi etiketirati kao preterano osetljivu gospođicu u PMS-u ili u čemu god bilo, a nekad ćete i same sebe osuditi zbog nerazboritog i ničim opravdanog ponašanja. Uslovno rečeno, ako ste poklonik predrasuda, žena je uvek plačljivica koja uzdiše nad ljubavnim romanima ili na filmskim (ne)srećnim krajevima, muškarac je muškarac, Balkanac. Kao da ne postoje žene koje su čvrste i kao da ne postoje osetljivi muškarci. Kao da nismo svi ljudi. Sazdani od istog mesa, od istih žilica. Bilo gde u svetu.

Jedno je sigurno, žene sve komplikuju. Kao ja sad. Predugačak je ovo uvod u jednostavnu istinu – opet sam se zaljubila u četiri nestvarna junaka – jedan od njih je uvek Mr. Darcy, o ostalim ne bih da govorim sada. Nestvarni junaci su tihi podsetnici na to da bajke ipak mogu da traju. Žmu nije strog kao Skerlić – on zna da je on moj najstvarniji junak. Čak i kad ušeta u moje priče.

A „osetljivi“, u knjige zaljubljeni znaju: Sve dok postoje ljubavne priče, biće i ljubavi.

Nevernim Tomama ću dozvoliti samo psovku: „Sto mu gromova! Šta vi zaljubljeni jedete?“