Кад сам била мала: „Сто му громова!“, говорили су Штрумпфови. Онда су ту псовку замениле неке озбиљније, нимало лепе. И све је постало баш такво – озбиљно, нимало лепо.

И шта сад вечита девојчица да ради?

Скерлић је осудио Исидору Секулић. Рекао је нешто у маниру како је жена образована и начитана, али ипак жена, сва од осећања, од самозагледаности, космополита кад није ни време ни место (ја мислим да је за космопилитизам увек време и место), као и да је толико читала, да је њено искуство сво у ишчитаном. Прво је читала и научила свет из књига, и тако остала без способности да свет гледа својим очима, да га заиста види. О, па здраво, Исидора! Да је Скерлић жив и мени би исту дијагнозу поставио.

Ево како ћемо. Знам ја добро шта је квалитетна литература. И умем да препознам добар филм. Али волим и „срећне“ филмове и књиге. Није то увек лака забава. Понекад, прича о љубави буде исцељење, пробуди веру у живот, у доброту, у могуће остварење неких снова које смо заборавили, или запоставили. Пусте нас да читамо бајке. Пусте на нас цртане филмове о љубави и доброти. А онда нас пусте у свет. Да нас сажваће заједно са корицама и филмском ролном. Знам ја да паметњаковићи пишу бајке за одрасле и снимају феноменалне филмове о „живели су срећно до краја живота“ – углавном због зараде. Јер у мутном, сивом свету људима треба светла. Наде, ако баш хоћете. Сви смо довољно бистри да то схватимо. Плаћамо да верујемо у добро.

Мене брине што умем да будем преварена том „могућом владавином добра, љубави и среће“. Што ми ретко кад требају подстицаји за то, заправо. Ево, Скерлић се мршти на моју следећу „женску“ мисао: „Лепо би било кад би сви били заљубљени у неког или нешто“. Треба стварати, радити, волети, и све то са љубављу. Моја Др Хоусе сестра тврди да тако само снажим своју рањивост. Колико год то парадоксално звучало.

Знам ја да је данас модерно бити намрштен. Бити „човек од става“. Кукати на државу. Уплитати се у политику. Завидети богатијем. Гледати ријалитије. Бити „ин“. Бежати из школе (ал’ не на онај мангупски начин). Церекати се кад неко помене речи „култура“, „уметност“, „балет“, „књига“. Ево, сад се и Скерлић церека. Данас сви верују у то да ће се добри људи „искварити“. „Искварио га положај“, кажу. „Промениле га паре“, отпљуну.

Мени све то личи на наопаку бајку. Као да су све написане приче остале без упутства за употребу у ово модерно доба. “Драги родитељи, прочитајте вашем детету бајку. Оштрим и кратким потезом им докажите да је у животу све супротно – лош човек се неће преобратити у доброг. Принчеви не спасавају принцезе, сиромашни остају сиромашни, Mr Darcy је резервисан искључиво за енглеско говорно подручје.“

Е, па не може! Странице црне хронике су сваког дана све бројније, толико да очекујем да та рубрика постане цео магазин.  Све то зато што с висине (божемеопрости какве висине) гледамо на бајке, и крунишемо наопаке бајке. Све то зато што не чувамо топлину, нежност, лепоту. Све то зато што смо се опасали чувеним Кинеским зидом и оставили да нам све биљчице угину без сунца. Данас је најбезбедније бити неосетљив и груб. Али та наша „безбедност“ умножава неосетљивост и грубости.

Постоји један једини стваран проблем на овом свету, ако сте начитана жена. Ви сте и даље жена. Некад ће вас други етикетирати као претерано осетљиву госпођицу у ПМС-у или у чему год било, а некад ћете и саме себе осудити због неразборитог и ничим оправданог понашања. Условно речено, ако сте поклоник предрасуда, жена је увек плачљивица која уздише над љубавним романима или на филмским (не)срећним крајевима, мушкарац је мушкарац, Балканац. Као да не постоје жене које су чврсте и као да не постоје осетљиви мушкарци. Као да нисмо сви људи. Саздани од истог меса, од истих жилица. Било где у свету.

Једно је сигурно, жене све компликују. Као ја сад. Предугачак је ово увод у једноставну истину – опет сам се заљубила у четири нестварна јунака – један од њих је увек Mr Darcy, о осталим не бих да говорим сада. Нестварни јунаци су тихи подсетници на то да бајке ипак могу да трају. Жму није строг као Скерлић – он зна да је он мој најстварнији јунак. Чак и кад ушета у моје приче.

А „осетљиви“, у књиге заљубљени знају: Све док постоје љубавне приче, биће и љубави.

Неверним Томама ћу дозволити само псовку: „Сто му громова! Шта ви заљубљени једете?“