Стигло ми је писмо. Бивша ученица послала своју прву књигу и посвету написану накривљеним словима. Препознала сам јој рукопис из вежбанки. Захваљује се и извињава. Хвала, пише, што сам веровала у њу, што сам је подржала. Извињава се што ми у писму не персира. Пише, тешко јој је да напише „Ви“ неком ког „овако осећа“.
Помера ме из лежишта свако њено словце. Нико ми месецима, ма годинама није рекао да ме осећа. Мене. Ваљда сам се и ја учаурила, шта ли?
Предајем оној деци о књижевности и видим да гледају кроз мене. Некад сам умела да зауставим те залутале погледе, да их усмерим као унутра, да поразмисле, осете, себе да препознају. Сад могу само да замишљам како њихове мисли пролазе кроз зидове, одлазе иза негде, да се шуњају по ћошковима интернета или само ето лебде. И тако у бескрајно.
У школској зборници није дозвољено пушење више од десет година. Раније ме то није чинило нервозном, сећам се кад је колегиница, врла професорка психологије, умела да коментарише: „Биљана, само сте Ви овде пушач с достојанством. Никада Вас нисам видела да кризирате.“
Можда је требало.
Да кризирам. Да се побуним. Да урадим нешто. Не мислим на цигарете, већ на живот. Овај што је прошао.
Ваљда постоји и нека достојанствена побуна или револуција?
Подсећа ме у писму на „свест и самосвест“. Пише како сам им стално то говорила, да сам их опомињала да живе, да се због тога и она сада осећа „пробуђено“.
Питам се: да ли је стварно будна? Можда јој се само чини, као што се мени тада чинило.
А сада?
Јесам ли сада будна? Ако нисам, ако сањам, и није ми неки сан. Да сам млађа бар десет година, можда би ме ово писмо пробудило. Овако ме само растужује. Подсећа ме шта сам све била и како је то прошло. Као Миткетова жал за младост. Дерт. Објасни ти неком данас шта је дерт!
Она, чини се, разуме. Жао ми је и опет сам радосна због тога.Такла сам је и сад у њој понека моја мисао тече. Па ће она да је пренесе даље. И тако у бескрајно.
Ако постојимо негде после, као оно што се Гилгамеш питао од чега смо и чему ћемо, ако стварно постоји бесконачно – онда мора да је у мислима. У помилованим сећањима, меканим траговима које остављамо случајно, без плана. Можда само тако бескрајно постојимо у туђим посветама, на фотографијама, у пољупцима утиснутим у образе или косу.
Или можда исто тако у бескрајно нешто нестанемо.
Да л’ смо будни тада?
– Добар дан, професорка је. Примила сам твоје писмо и књигу. Дивна си. Вратила си ме у оно време, знаш? Боже, како је то било давно.
– Добар дан! Па и није, професорка. Само десет година.
– Само. Него пусти то, како си ти?
View this post on Instagram