bicikl-s-bicikla

Сви су већ одавно одустали од његове женидбе. Чуло се два три пута негде како никад није ни хтео да се жени. Баба Стојана је волела да шушка по туђим кућама како га је омађијала Момирова жена, али то давно, док су још били деца. Нико није знао праву истину, нису се људи ни трудили да сазнају. Ал’ ето, некад тако увече, кад нема шта да се ради, падне по нека реч и за Јанка.

О њему су мало знали, али зато нема ко није чуо за његовог оца Петра. Надевали су му којекаква имена. Од зависти је фрктао димњак на свакој у кући у селу. Па чак и на његовој сопственој. Он се задовољно шепурио по сокацима и заборављао да отресе с рамена погледе. На праг Среће увек је стизао на време. Остали прагови заобилазили су његов корак. Његов богат живот био је дуг и плодан. Зато су, ваљда, сви били, на неки чудно људски начин, задовољни што се његов син јединац баш и није прославио.

Јанко је то знао и као није знао. Са његовог бицикла сваког јутра указивала му се стаза коју треба да пређе. Живот који ће проћи незапажено и лако. Има тако неких људи који живе само као доказ да су њихови родитељи постојали, ето толико су им преци били чувени. Јанку се то свидело и као није свидело, али је знао да се од њега Стојановић више неће родити. Деветог октобра 1934. године пробудили су га петлови. У дну кревета седела му је Момирова жена сва забрађена и у црно обучена.

– Устани! – каже му. – Устани, Јанко! Убише нам сина! – Њене се речи откинуше с језика и падоше му на гола стопала. На три места га ружно изгореше.

– Александар нам је умро, чујеш ли? Дижи се, несрећниче! Све је ово због тебе! – па скочи да га дави својим белим рукама и мутним погледом. Кад јој се прсти склопише око његовог врата, други петлови закукурикаше. Јанко се трже и као опет пробуди. Бели зидови собе су га подмукло гледали.

– Он је ипак мој! – пресекло га је.

Тог дана је котрљао свој бицикл до Момирове куће и са осталим сељанима пио за покој душе Александру. Увече дође вест да је убијен краљ. После сахране најлепшег младића у селу, са Јанковог бицикла се откачише оба точка. До своје смрти о своја два краља он је увек мислио пешке.

 

Из збирке прича „И тако у бескрајно„.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *