О трауми пресељења, о томе кад промену не доживљавамо као трауму (тад је још већа траума), о великим очекивањима, о закону акције и нереакције; о свему помало.
Заголицао ме је десет година стар датум на врху дволиснице из вежбанке на којој се плавио писмени задатак из српског језика. Наравно, Госпођица Бордо није могла тада да зна да ће њена за – два – дана – шеснаестогодишња реченица да ме отрезни целу деценију касније.
О.К. Много конфузије без разлога. Свако нормалан, бар свако нормалан ко живи у П. досад би се дозвао памети. Овде ионако нема много простора за студентска и постстудентска претеривања и пренемагања. Ако си напустио свој цењени универзитетски град, молим лепо, тамо остави патетисања, недовршене снове и сјајан друштвени живот.
Овде је тако како је.
Нема посла, па да си доктор наука, господа потенцијални мужеви и госпође потенцијалне жене чекају те нестрпљиво у неком каталогу неумесне и (не)удате тетке, цео живот не ради биоскоп, а позориште реновирају 13 година. Почни да бележиш рецепте домаће кухиње, не филозофирај са Французима и Италијанима, гледај да на свака два сата бришеш прашину, и ако си већ годинама без посла, опростиће ти се ако једном недељно (за почетак) гледаш Фарму.
’Ајмо, искорак!
Госпођица Бордо је записала: Страхујеш од сваког успеха не би ли ти подигао самопоуздање и учинио те срећним, макар на тренутак…
Да ли је могуће да смо још тада, у школској клупи, били отровани идејом да срећа може да траје само кратко? Да ли је то тај велики савет, тренинг наших родитеља за нас у великом, прљавом свету?
Или малом, прљавом граду?
Георгова мама воли да каже, кад се сети нас из тих дана: Замисли, ми имамо своје мишљење! Ми патимо! Не могу да се отмем утиску да је то било оно најчистије што смо имали. Велики људи кажу: доба невиности. А ја кажем: израстање у себе. Када све то постаје смешно и наивно?
Одласком? Повратком? Или онда кад је повратак само физички?
Са лакоћом могу да нанижем све проблематичне тачке нас повратника:
- о трауми пресељења,
- о томе кад промену не доживљавамо као трауму (тад је још већа траума),
- о великим очекивањима,
- о закону акције и нереакције;
- о свему помало (или: тачка разно).
Перспектива једногодишњег стажисте у провинцији (после неколико аздисалих година у престоници), даје ми за право да са доброћудним осмехом посматрам новопридошле. Или да се поетски изразим: како се историја понавља.
Све буде исто, углавном упаковано у шарену лажу да ће се та три испита до дипломирања положити за месец – два (сада кад нема шта да те омета), или ако си дипломирани повратник – да те стално радно место чека у множини (јер свима треба тако квалитетан и стручан радник). У оба случаја телефон, фејсбук и десет емаил адреса буду, чини се, нераскидива веза са пријатељима који су остали тамо и онима који су те сачекали овде. У оба случаја, кад се поцепа украсни папир од великих очекивања, уследи Њутнов закон који није довољно проучен – закон акције и нереакције.
Тада крену халуцинације и превирања у малом мозгу – да ли имаш или немаш времена и новца за људе, где ти отиче енергија тако недипломираном / незапосленом: на пребројавање неодговорених порука и позива, на поновно упознавање са родитељима и пријатељима?
Притисне те утисак да је та опсежна вишемесечна анализа још једна модерна борба са ветрењачама. Е, моји, Дон Кихоти! Добродошли кући!
Колико год различити били, сви смо ми исти кад се вратимо. Опседа нас стих: друкчије навике, друкчији људи. Или смо друкчији ми. Возови ИПАК раздвајају људе.
Шта кад нас раздвоје?
Ја се окренем Шопенхауеру: Оно што нас најнепосредније усрећује јесте ведрина ума. Ова особина је сама по себи награда. Стога би развијање ведрине у себи ваљало ставити испред свих тежњи.
Или: Какве су ти мисли, такав ти је живот.
Тачка Разно: Буди што јеси, ту где јеси. Кад се вратиш, цео се врати. Возови умеју и да споје људе.