Тад кад те нисам познавала, замишљала сам да ме разумеш кад ме гледаш у очи, па сам се правила паметнија но што јесам. Као: мене није лако освојити. Као: ја и не желим да ме ти освајаш. Као: ми се само дружимо. Клиначки сам насела на сопствену игру и обрлатила само себе. Као: заљубила сам се.

У ствари, мало од овога што осећам може да стане у тај заљубити-се-глагол.

Тад кад те нисам познавала, замишљала сам да ћу те чекати некад да се вратиш с посла, сва миришљава и весела. Као: ја сам већ дошла с посла. Као: изгледам као да сам се цело преподне сунчала на некој тихој плажи. Као: с врата ти миришем на море и љубав. Клиначки сам насела на сопствену игру и обрлатила само себе. Као: чекам те целоживотно да ме загрлиш уморан и насмејан.

У ствари, мало од овога што осећам може да стане у осмех и загрљај. Преливамо се на све стране.

Јуче смо били располућени мојим нерасположењем, али смо се обоје направили да је то нешто случајно. Ти си играо игрицу на телефону, а ја сам се правила да читам књигу. Вани је дувао ветар. Један од оних које не можеш да игноришеш, па смо као мало разговарали о томе.

То је први знак да нешто није у реду – разговор о временским (не)приликама. Заправо, свему у природи се може наћи еквивалент у срцу. Ако дува ветар – узнемирен си. Ако пада киша – плачеш изнутра. Ако је превруће – љубав прелива из тебе као лава.

Тек кад сам тебе упознала, почела сам да схватам глобално загревање. Ти топиш све оно што су други заледили у мени.

Више од тога љубав не уме. А мени је довољно што ме због тебе увек греје сунце. То је све што имам да ти кажем о временским приликама данас. Ма, увек.