“Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу.”
Ми, остали смртници, мораћемо мало више да се потрудимо.
Жму и ја нисмо имали среће да се пробудимо јутрос у Београду, а кад мало боље размислим – нисмо имали среће ни да се пробудимо ЈУТРОС.
Буђење пре сунца. Због обавеза и свега оног што се понедељак зове. Размишљам, ако не задремам негде успут на ногама, овај дан ће стварно трајати. Имаћу оно о чему толико често сањам: време.
Било би добро не протраћити га на бесмислице. Почев од беспотребног преслишавања успомена и успоменица.
“Ти си једина особа коју знам да још израђује фотографије и ређа их у албуме”, рекао је Ујак. Како да објасним да су фото албуми, вођење дневника и бележење ових речи мој пренаглашени страх од Алцхајмера?
Алцхајмер је заборав пре заборава. Смрт пре смрти. А ја све памтим да би ме памтили. Некад давно, у школској клупи на часу ликовног, заразила сам се Андрићем. “Живот нам даје оно што ми другима дајемо.” Како сам му само веровала!
Онда су уследиле године патетике и перипатетике. Средњошколски нихилизам. Бруцошки хедонизам. Апсолвентски аскетизам.
Чудно је колико тога може да се спакује у две речи. Почев од: мој живот.
“Је л’ знаш да у неким деловима Етиопије морају да трче 10км до извора воде?”
Мој тата је увек имао најнеобичнија и најоригиналнија питања у категорији: Збуни своје дете.
Океј. Неко живи горе од нас. Нема воду у кући. Нема чесму у дворишту. Али: да ли то треба да значи да смо срећни?
Да смо срећни што идемо у школу у којој нам кажу: “средњошколско образовање није обавезно”, ове недеље штрајк (и тако сваке школске године), како не разумеш, седи један?
“Учи, сине, да би мање радио” врло брзо се обистини – не да радиш мало, него не радиш уопште. А где би?
Радно место које се створи (не знам како, не знам одакле, не знам колико дуго) одједном постане највећа срећа. Радујемо се за минималац. Боље и то него нула динара.
Из тог угла гледано и није нека срећа пробудити се у Београду.
Где је онда срећа пробудити се кад нам је и јефтин живот скупоцен?
Мора да постоји нешто више од тога. Од тог скупог – јефтиног живота који нам нуде. Мора да постоји неки начин да себе надрастемо.
Кад бисмо замислили живот као бојанку коју можемо купити на трафици за 80 динара, моја би имала меке корице у боји – предлог како све унутра треба да буде обојено.
Бојила бих полако. И вероватно не од почетка. Бирала бих слике које желим да обојим прво. Не бих користила скупе бојице, али бих створила драгоцене цртеже. Сигурно бих доцртала неке ноте, а не бих одолела ни дописаним речима. Моје би слике проговориле.
Бојила бих изван линија, свађала бих се са корицама и корице би извукле дебљи крај у тој расправи.
Можда би се нека бојица поломила, можда ми се нека сличица на крају не би допала, али једна ствар је сигурна: не бих дозволила да се неко други мојом бојанком игра.
Једино страшније од тога да вам други ствара слику јесте да вам цртежи остану без боја. Постоји једна страшна реч за то: празно.
Зато, где год се пробудили, морамо да знамо да немамо избора. Бојице у руке. Наша игра мора да почне да буде наша.