– Нећу да ми рађаш Немце. Хоћу да останемо заједно овде.
– А од чега ћеш да храниш своје Србе? – питала га је резигнирано и ушла у аутобус.
Он је био син јединац. Не јединац, већ син јединац плус три сестре. Дуго чекано мушко дете. Њему су мама и тата зидали кућу, купили кола, за њега су се, што се оно каже, мучили. Ал’ ту да остане. Нигде да не мрдне. Тако је, држећи се за мајчину сукњу и очеве принципе, стигао до тридесете – а у џеповима ништа. Само празне шаке и диплома. Ни дан радног стажа. Он је хтео да ради у струци. Па што је учио толике године?! Ал’ ни од посла, ни од струке није било ничег. Па су мама и тата били ту за сина.
– Све је супер, само да нам се ти ожениш – говорила је мајка.
– А нећеш ваљда да радиш за неку цркавицу са факултетском дипломом! Наћи ће се већ неки посао! – говорио је отац.
– Ја ћу да се преселим у Немачку. – рекла му је девојка.
Она је била из радничке породице. С факултетом је конобарисала и чистила станове по Београду. Цркавица или не цркавица, радила је и чекала да се тај „прави“ посао деси. Годинама су се састајали по парковима, у њеној домској соби и тек понекад код њега кад нису ту ћале и кева.
– Можеш ти и боље од оне. – говорила је мајка.
– Знам ја шта је младост, ал’ не треба ти с првом да се заробиш. – говорио је отац.
– Ја сам озбиљна, селим се. – поновила је једног дана.
Он је мислио да је све шала и да је исувише глупо да из његовог живота оде једина особа која му никад није солила памет. Зато је одуговлачио, не чинећи ништа. Није пронашао посао, није је просио, није је питао како иде учење немачког. Ништа.
Тако се и затекао на празној аутобуској станици у 1х ујутро. Сви су веч ушли у аутобус, само је она стајала и гледала га у очи.
– Знаш, пре сто година ово би било немогуће. Ти не би могла да ме оставиш и одеш.
– А шта би било? Остала бих да ти рађам мусаву и слинаву децу? Сиромахе!
– Не, ја бих био тај који иде да заради док ме чекаш. Наша деца никад не би била сиромашна. Не док нас имају.
– Па што онда не кренеш са мном?
– Нећу да ми рађаш Немце. Хоћу да останемо заједно овде.
– А од чега ћеш да храниш своје Србе? – питала га је резигнирано и ушла у аутобус.
Познајем момка који је пустио своју љубав саму у свет. Он никад због тога није плакао да му не би рекли да је шоња. Никад није причао о њој никоме. И сви су мислили да се не жени зато што баш њу чека. Јер она мора да се врати.
Али она се није вратила.
Једном је чула причу: оженио се, запослио, одселио. Изборио се за ту неку другу. Ону што му је родила двоје деце. Кажу, никад нису били ни мусави, ни слинави. Деца к’о деца. Подераних колена и насмејаних лица. Личила су на мајку. Од оца су наследила храброст.
Јер треба бити храбар и пустити своју љубав саму у свет.
Од те храбрости остане кусур. Довољан да проживиш живот без оне коју волиш.