Да сам те измислила, имала би равну плаву косу или црне локне. Твој нос би био прави – мирисао би пролећне мирисе и осећао добре људе. На ове друге би те на време упозоравао. Усне би пратиле линију мисли. Говориле би само оно што не може да повреди ни тебе ни друге. Прстима би дотицала туђа срца.

Да сам те измислила, вероватно би се будила и певушила док куваш кафу. Имала би час 15, час 27 година, и увек би славила 1. рођендан за своју маму. Играла би се у паркићу или на тераси једног нежног дечачког срца. Била би опрезна у чије спаваће собе улазиш.

Знала би, тако лепо измишљена, како се лепо корача, али да је најважнији слободан корак. Трчећи или лебдећи. Ако пожелиш, могла би и да летиш у тој мојој измишљотини. Измаштана, шаљиво намрштена, јела би сладолед искључиво супеном кашиком чак и у новембру. Чај од нане, незаслађен и хладан, пила би око поноћи сваке друге августовске ноћи.

Да сам те измислила, ти се сигурно не би ноћас будила у 3х ујутро и плакала јер је мама отишла до купатила. Не би те плашио ни мрак, ни моја празна страна кревета. Била би неустрашива и храбра.

Али нисам те измислила. Јер нико жив на овом свету не би умео да измисли нешто толико лепо. Ти си још беба, девојчица чија коса мења боју на сунцу. Твој носић неспретно мирише цвеће и гњури по мом врату. Због тога верујем да имаш осећај где се крије надрагоценија љубав. Помало гордо маштам да у мени препознајеш добру особу.

Твоје усне прате линију мисли. Говориш „мама“, „тата“, „баба“ и „’ајде“. Ти си мој највећи терач. Кад сам уморна кажем да си мој лични гонич робова. Знам, ти гониш доброту у мени да исплива на површину. (Иако бити добар није увек препоручљиво у овом свету).

Прстићима од неког надљудског материјала дотичеш моје срце. Оно због тебе прескочи сваког дана бар три пута.

Нисам те измислила, али ти ипак певушиш, гугучеш, говориш на неком свом језику. Порашћеш. Бићеш блесава тинејџерка и озбиљна студенткиња. Испијаћеш литре кафе иза затворених врата надвијена над књигом. Ја ћу се чудити, јер откад то бебе пију кафу? Откад то бебе говоре: „Мама, пусти ме на миру, видиш да нам је опет дала контролни!“ или „Не могу ни овог викенда да дођем, имам колоквијум следеће недеље.“

И тако сва важна и велика, дозволићеш да те пољуби неки фрајер из старијег разреда у истом оном школском парку у ком си играла школице и бројала звезде падалице. Неко време ћеш бројати звезде у његовим очима, док ти не сломи срце или ти њему лево прозорско стакло на души. Бићете клинци, као у песми Мике Антића, ти ћеш патити иза затворених врата загрљена неком баладом. Тешићу те мини сендвичима и својим стидљивим уласком у собу.

Ту негде после седмог контролног у другој години гимназије, и теби ће постати јасно да је слобода једини императив у животу. Полетећеш ми без освртања у нека нова неба и снове. Правићемо се да се не разумемо, јер тако то мајке и ћерке раде. Бар до матуре.

Онда ћеш се мрштити, каснити, демонстративно напуштати собу. Па ћемо опет да се грлимо погледима изнад чиније са сладоледом. На крају ћемо извести традиционалну борбу супеним кашикама. Пустићу те да победиш. Тата ће те дуго због тога зезати. Унапред се због тога смејем.

Знаш, малена, да сам те измислила, не би била ни упола лепа као што си у збиљи. Јер нико жив на овом свету не би умео да измисли нешто толико лепо.

Само ти лепршај невидљивим крилима. Измаштана. Вољена. Рођена.

Прочитали сте Аскину причу. Легенда каже да постоје приче које не дају одговоре на ваша питања, али чије речи можете да осетите. У таквим причама вежбате животну магију. Таква је Аскина прича.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *