Добродошли у Србију! У земљу у којој је одлазак на море луксуз, а забадање носа у туђ живот начин да се проживи сопствени! Проживи и преживи.
Нисам неки претерани обожавалац великих речи и театралних реченица, али их волим у театру. И у књизи. Јер су тамо рођене. И ту припадају.
Драма на улици је већ нешто друго.
Трудим се да ме не умарају туђа тумарања, јер некад ни за своја немам ноге. Будим се у 5h, легнем око поноћи, дан ми је једнако кратак. И мали. А време које је моје, па… Оно је још мање. Читам, понекад поједем нешто, љубим супруга, причам сатима са сестром (чак и кад она то не зна), учим, певам, чистим, храним рибице, зовем пријатеље, кумове, родитеље. Правим поклоне, пијем кафе, пишем поезију коју не дам ником да чита, читам до изнемоглости, опет љубим супруга.
У мом животу постоје две обавезе које немам: посао и дете. И поред тог времена које ми поклања статус незапослене и не – мајке, мени је дан кратак.
Шта ме збуњује?
Видим, већ се стигло на море? – љубопитљива је моја кројачица.
Па, јул је месец. Кад се то иде на море? – покушавам да будем љубазна.
Очигледно, сваке године. – не трепну.
Добродошли у Србију! У земљу у којој је летовање луксуз, а забадање носа у туђ живот начин да се проживи сопствени!
Да не почињем своју тужбалицу са: Није мене родила мајка да…
Да пробам да будем објективна?
Како, у име свега на овом свету, госпођа – кројачица – мајка двоје деце – кувам за четворо – шијем за двадесеторо – спавам осам сати – намрштена постиже да води евиденцију о мојим одморима?
Очигледно, лако.
Ако посматрамо ситуацију из доњег угла улице (одакле се, признајмо, све најбоље види) ја сам речима моје баке аздисала. Није то скромна реч! Није баш из театра, али заслужује да јој се поклонимо. Нисам сигурна да ли може да се чује још негде, али је улице југа Србије чују свакодневно. Више пута.
Идеална је за увод у монолошко распредање о степену нечијег луксуза, безобразлука, лењости и свих осталих особина са негативним призвуком. Монолог, наравно, не траје ни три минута, јер се кроз кратку дијалошку деоницу огрне палацавим паланачким хором. Е, у том хору можете сазнати о себи и више него што наслућујете!
Тако до сваког стигну одговори на она велика животна питања због којих се не спава ноћима. Па су неудате неудате, јер су им криве ноге, јер су уображене, јер им је пара ударила у главу, јер их нико више неће. Удате су удате, јер се још на свадби видело да су у трећој недељи трудноће, и да се без те трудноће никад не би удале. Дипломирани правници, лекари, професори – незапослени, јер су лењи, неће да раде, ко зна како су и завршили факултет. Запослена господа су неспособњаковићи које је запослио течиног шурака зет, а господичне, па… То су већ она пикантна сценарија. И тако у недоглед.
Аздисати се може и у свакодневним ситуацијама. Ако трчиш, ако пишеш, ако чуваш пса, ако детету купиш капу или крему за сунчање, ако се купаш у градском базену, ако читаш, ако носиш сукњу, ако носиш панталоне, ако кажеш да имаш пријатеље, ако купиш црни, а не бели хлеб, ако се поред свега црног на данашње време – СМЕЈЕШ.
Осмех је већ неопростиви луксуз. Догађај!
Да ли је стварно пренаивно веровати Балашу? И шта када осмех није одбрамбени механизам и зид, већ начин дисања?
Ја осетим загрљај. Слободу која се не може зауздати. И као Дучићу, и мени шуште звезде. За мене је осмех доживљај.
ОВДЕ је осмех догађај који интезивира аздисати – кампању. Али и даље – једини догађај који опомиње да вреди дисати. А за свет ко те пита?
(септембар 2013. године)