Čola mangup.
“April u Beogradu” napunio je dvanaest godina kada su tog aprila u P. moji roditelji prvi put čuli moj plač. Bilo bi sasvim smisleno da moje vreme počinje da teče od tog dana. Da sam ja neka smislena osoba. Ovako, od tog prvog plača, ja tečem na dve strane. Ka ovom trenutku gde, ako malo izguglate o Čolinoj diskografiji, lako možete da vidite koliko imam godina. I ka onom drugom za koji ne postoji Gugl rešenje.
To su unazad – uspomene. Mamine i tatine, babine i dedine, teticine. Pa kad već nabrajam, i Čoline. Eto, on je tad šetao ispod Savskog mosta i mislio na “jedno prošlo doba”. Beograd je postojao i bez mene, i bez Žmua, i bez moje Dr Haus sestre.
Beograd je postojao i bez mog tate, koji tog Čolinog aprila nije mogao ni da sluti da će život provesti u “vojničkim sobama”. I bez moje mame, koja još nije pošla ni u prvi razred. I bez moje babe i dede – koji o Beogradu nisu ni mislili – spremajući se da grade svoju novu kuću. Onu u kojoj ću ja odrasti.
Da ne zvučim kao Bane Bumbar: “Te davne sedamdeset i neke”. Bolje da se vratim u dvehiljadite. I u P. bez Save, ali sa mostom.
(I eto, kad pomenem most, odmah se zavežem za Andrića. Kakve su to maratonske trke kroz uspomene! Stigne se i u devetstočetrnaestu i do Vidovdana i do Ponta. Pa se prošeta kroz sve moguće avlije, hronike i čaršije.)
Od te čaršije do P. – a ima koliko god zaželite stotina godina. Al’ kad pomislim na čaršiju, preskočim vekove do danas. Opet, do P. – a.
Ljudi kažu da možeš da obiđeš ceo svet, da vidiš sve lepote, da živiš gde bilo. Ljudi kažu da čovek sve može. Al’ da su koreni – koreni.
I da se uvek vraćamo tamo gde smo se rodili.
Neka posebna sorta nostalgije.
Ono kad se i za zidove vežeš.
Al’ kažem vam, ja idem u dva smera. Od korena ka stablu, granama, cvetu i plodu. Od korena ka Suncu. I na onu drugu stranu. Od korena ka tuđim korenima. Duboko.
Moja nostalgija je beonostalgija. Moja nostalgija se prosula po ruskim ravnicama i jonskim ostrvima. Ima je u Egiptu, u pesku i onim retkim pustinjskim vodama. Spava nad Francuskom, plače nad Engleskom. Umiva se u sva četiri okeana. Moja nostalgija “prolazi i vraća se s lastama”. April se svuda u mom svetu “umorno smiješi”.
Al’ kako kaže moja Dr Haus sestra: “To je naš mesec”.
U P. je došao sa mirisima.
Udahnula sam ga. April i Žmua.
Na terasi.
“Opet je u mojoj duši proljeće”.
Naš mesec, zaista.