У лекцији из анатомије пише да је 70% људског тела вода. У оних 30% стане све остало. Кожа, мишићи, душа и снови.

Сањала сам. А сањати се још може отворених и затворених очију.

Имали смо по 19 година и новогодишње сијалице на домском прозору у мају. Имали смо пепељару на столу. И чаше пуне пива. Имали смо године за размазивање и пребројавање. За неке нелогичне и глупаве поступке. Имали смо незреле мисли и још блесавије речи. Болели смо се. Волели смо се.

Имали смо јунски испитни рок, а због њега и жељу да од свега дигнемо руке и одемо у неко планинско село да тамо чувамо овце и децу.

Уместо тога, затварали смо се у читаонице и неонским лампама грејали књиге и скрипте.

Пили смо скупе и јефтине кафе.

Куповали најјефтиније цигарете.

Чекали смо да живот почне. Али смо га ипак живели – негде између две аутобуске станице у Земуну.

Држао си ме за руку. Јер сам твоја.

Из истог аутобуса смо истрчали на Дунавски кеј.

Пољупци су нам били слани од гирица.

Осмеси су нам били слатки од пољубаца.

Једно јутро си био љут на мене. Па си ми рекао да се склоним.

– Бежи. Немој да ме грлиш! Одљутићу се.

И ја сам била довољно паметна да не побегнем. Па сам те на силу загрлила.

Није баш за причу шта сам урадила после тога.

Али више ниси био љут.

И тада сам знала: нема те љутње која ће нас одвојити. Постало је јасно да никад ништа више неће бити исто. Као што се чини да је све непромењено, само бујније.

Одједном је лекција из анатомије постала смешна. Чим сам те пољубила, моје је тело постало 100% љубав.

Ту је све стало.

И све је било на свом месту.

Ништа ја ту, Жму, не бих дирала.