,,Лако је бити тежак, тешко је бити лаган.”

Оваквим се реченицама закуцавају сви изговори. У земљу. Да се не подигну више никад против човека.

Дакле, порука свима „који виде а не чују“: најлакше је стално бити љут. Још је једноставније окривљавати цео свет за најмању личну недаћу. (Јер је нашој планети баш стало што се теби поломио нокат док куцаш недељни обрачун уместо шефа).

Кад ће да вам досади да (кришом) волите блогове, а на сав глас  мрзите блогере?

Кад ће да вам досади да јавно величате уметнике, а (кришом) не читате ништа сем жуте штампе?

Кад ће да вам досади да гвирите кроз своје завесе сваки пут кад нешто шушне на улици?

Кад ће да вам досади да наручујете дипломе, мужеве и децу својим познаницама?

Кад ће да вам досади да нежењама честитате рођендан уз „оженисмо нашег друга иако је млад“?

Кад ће да вам досади да вам живот буде досадан?

Па да видимо како је тешко бити лаган.

А како је лепо бити свој.

Тијана је размишљала о бројкама. О ономе како просечан живот траје 20 000 дана. И нашла је своју путању, најлепшу могућу за ових преосталих 10 000.

За моје „паре“ ја ћу да купим шта ја хоћу.

И овако (пре)трудна да будем лака као перо.

Јер су пера лепа. У њих се лако ушушка сунчева светлост. Погодна су за голицање и стихове.

Пера не занимају туђе плате и шефови.

Њима је кафа увек по мери, а љубав преко мере.

Њима су буђења осмех преко целог јастука и дана.

Њима су успеси дуге путање рада и уживања, а неуспеси спотицања из којих уче напорније да раде.

Пера не плачу кад их притисну ови што су тешки као камен. Јер то није њихова тежина.

На крају: камење се котрља и заустави.

Пера лете.