Подсетник – како се дише.

Фебруар: преврнем себе с наличја на лице и поднесем сунце кад ме у очи погледа. Не пакујем кофере и ранчеве, јер све могу на леђима понети. Кренем од капута.

Знам шта све ту може да стане. Сад кад сам из џепова истресла изгубљене људе, празне кише и голи снег. Није лако да носиш капут у априлу. Посебно ако се на рамена спусти магла из твојих ушију. Онда је магла око тебе, уместо у твојој глави.

Глава остаје шупља. То су они дани кад очистиш себе од славских трпеза, успаваних жеља и немирних мисли. Кад се једноставно отрезниш и кажеш: Мика Антић је умро, а ово на фејсбуку сигурно није његово Васкресење. (Не може то баш сваком да се објасни тако да те целим челом схвати.)

Дани пролећног спремања и Микиног не-Васкресења увек миришу на зумбуле. Плаве и беле. У мирисе се ушивају укуси: киселих јабука, црне кафе, пудинга од ваниле и младог црног лука. Кад си млад све ти је лако попут пера празилука. Тако се и љутиш. Празно, а оштро. Па се трезниш киселом водом која тече низ лице.

Кад ниси више толико млад, јасно је да капут има довољно година да мораш да га закрпиш на два-три места. То су оне подеротине које су остале после пада (неко то зове: снови који се нису остварили). За мене, то су само распарени шавови. Оно што је пукло тамо где смо најтањи. (Код човека су то увек места надања и сањања. Нико још не пуца на местима где је јак.)

У јулу мој капут мене носи. Ето, колико се дуго знамо. Заменили смо улоге. Кад не гледам, он сам себи ушива напуњене унутрашње џепове. Сада на леђима носим три џепа. У један је зашивена збирка поезије, нераспакована. У другом дремају неразвијени карактери једне драме. У трећем доручкују три азбуке и једна абецеда.

Август: унутрашњи џеп са предње леве стране чува неке шкољке и песак. Море се таласа у десном рукаву. Дечји смех се закотрљао низ леви рукав до манжетни. Одатле виси до висибаба. Остварене жеље се не рашивају, дуплим концем се вежу за платно. Зато у септембру капут окачим о чивилук, јер само он може да поднесе његову тежину.

Октобар: преврнем се с лица на наличје и поднесем себе кад се у очи погледам.

Од новембра до фебруара мој капут глуми капут. Чува ме од снега и зиме. Тад се правимо да не сањамо, а у ствари – конзервирамо снове.

И подсећамо се: само се тако дише.