Звао се Младен. И имао је много неостварених жеља.

Желео је да буде: хармоникаш, фудбалер, учитељ, пилот, „командант баталиона“, наставник, трговац, столар, кројач, судија, професор, лекар, певач.

Растао је заједно са Другим светским ратом, сиромаштвом и својим неоствареним жељама. Играо је фудбал и радио у фабрици. У вечитој прашини.

У својој младости није говорио много. Само је ћутао и радио. Једног поподнева млађа кћи потурила му је свеску.

– Тато, добила сам тројку. Хоћеш да ми потпишеш? Не смем да покажем мами.

– Добро. Али немој више да добијеш тројку, важи?

– Важи.

После тога, одвео је обе кћерке у фабрику и рекао: „Видите ову прашину? Ето, то вас чека ако не будете одличне ученице.“

И ништа више.

Завршиле су све школе са одличним успехом.

Играо је фудбал. Ногама и срцем. На једном тренингу је пао и поломио руку. После тога је фудбал могао само да гледа. Да са трибина навија за унуке.

– Ти баш навијаш за Звезду?

– За Звезду, деда.

– А да Звезда игра у Нишу са Радничким?

– Па и тад за Звезду.

– А против Топличанина?

– Увек за Звезду.

– Па ти, онда, баш навијаш за Звезду.

– Па кад је најбоља!

– Не знам да л’ је најбоља, ал’ ја увек кажем – нека бољи победи!

Волео је: бурек, хармонику, ручне сатове, ципеле без пертли.

Волео је: врућу слађу кафу, да испуши једну цигарету дневно и да најмлађем унуку прича догодовштине из војске.

Волео је: да скупља опало лишће, да чисти снег и да погледа добру утакмицу.

Волео је: да запева неку стару песму, да се присећа детињства и да каже: Одо’ ја у чаршију!

Звао се Младен и био је мој деда.

Умро је од старости, рекао је поп.

А он није умро. И није стар.

Он је сада поново млад и на некој широкој пољани игра небески фудбал.