Мислим да никад више нећемо осетити ту лакоћу и блискост с неким као кад поделимо слушалице и слушамо – исту песму.

Не можеш то са сваким. Нема то везе са хигијеном, већ са хигијеном душе.

– Ево ти једна слушалица – рекао је, а из минијатурних црних звучника засвирала је непозната песма.

– Шта је ово?

– Само слушај.

И ја сам само слушала. После три акорда ништа друго нисам ни могла но да се препустим. Он је седео поред мене, километрима далеко, завезан том песмом за неке америчке асфалте, а ја сам покушала да га у тој шетњи пратим.

Али. Он је седео поред мене и могла сам да видим како му се груди померају у такту музике која је сврдлала свој пут од мојих ушију до срца. Његова брада је била свега један дан стара и замишљала сам како боцка наслоњена на мој длан. Очи је затворио и на десном капку се исцртала јамица, успомена на прележане овчје богиње некад давно у основној школи. Замишљала сам како љубим то место. Било је мекано као друга строфа песме коју смо слушали.

Од свега тога из мене је провалила жеља да га пољубим у доњу усну, баш у тренутку кад је саксофон звуком испунио моју главу. Па сам уместо пољупца рекла:

 – Одакле ти ово?

– Шшшш… Слушај.

И ја сам слушала. Очи су ми остављале печате по његовој кожи. Замишљала сам како сам храбра као гитара у тој песми. Голицала сам га речима које не бих никад смела да изговорим на глас. Он ништа није чуо. Само музику.

– Много добра ствар – рекао је.

Моје грло се осушило од свега што му нисам рекла, па сам уместо одговора климнула главом.

– А да чујеш тек ову! – насмешио се и притиснуо дугме на плејеру. Осетила сам како је нешто у мени кврцнуло, као да сам и ја на дугме.

– Ти баш волиш блуз? – питала сам. – Хоћеш обе слушалице? – извукла сам слушалицу из левог уха и пружила му је.

– Не. Хоћу да и ТИ чујеш. Мени се чини да знам ово напамет, а никако да ми досади!

Пожелела сам да сам та песма. Да ме зна напамет, а да не могу да му досадим. Осмехивао се и шетао неким далеким улицама у такту песме. Ја сам слушала себе како се све више заљубљујем у њега и шкрипим као неки раштимовани инструмент.

– Је л’ ти се свиђа? – питао ме је.

– Свиђа? Мислим да сам се заглавила у овој песми.

– О, па имам ја још тога за заглављивање – насмејао се од уха до уха.

Обесила сам душу о његов осмех.

– Наравно да имаш.