Žmuova priča o princezi na zrnu graška.

– Znaš, dok sam živeo u Južnoj Americi upoznao sam mnogo šarenolikog i zanimljivog sveta, ali niko nije ostavio takav utisak na mene kao Frida Kalo. – to su bile prve Žmuove reči pošto je pročitao moje priče.

Nasmejala sam se – jer samo on može da kaže tako nešto. Čovek vremeplov.

– Kad pomislim na nju, ja pomislim na cveće i na jedinstvenu lepotu. Hoću da ti ispričam priču o njoj i o zrnu graška.

Kad je bila dete strašno se razbolela i zbog te bolesti joj je jedna noga ostala kraća. U školi su joj se svi podsmevali zbog toga, ali nju to nije obeshrabrivalo.

– Naravno da sam patila, ali nisam se stidela. Taj nedostatak je bio moj podsetnik da sam pobedila bolest – rekla mi je jednom.

Kada je bila u srednjoj školi doživela je strašnu saobraćajnu nesreću i zbog toga provela nekoliko dugih meseci u bolnici. Roditelji su joj doneli bojice da prekrati dosadu i tako je počela da crta.

– Novinari me stalno pitaju zašto slikam autopotrete. Ne znam gde bi oni pronašli inspiraciju u bolnici. – šalila se.

Frida je verovala da je inspiracija u nama, a ne negde spolja i to je najvažnija lekcija koju svaki umetnik treba da nauči bez obzira na to kojom se umetnošću bavi.

– A gde je tu zrno graška? – upitala sam.

– Zrno graška je u Andresenovoj bajci, gde bi bilo? – vragolasto se nasmejao Žmu. – Je l’ se sećaš priče o pravoj pravcatoj princezi koju je nažuljalo zrno graška ispod dvadeset dušeka i dvadeset jorgana?

– Naravno da se sećam.

– Frida je prvi put tu priču čula od mene i znaš šta mi je rekla?

– Šta? – upitala sam znatiželjno, kao da ne znam da izmišlja sve vreme.

– Umetnik je svako ko oseti zrno graška ispod svih udobnosti života. I znaš šta, svaki umetnik ima svoje zrno graška, nešto što ga žulja i zbog čega MORA da stvara.

Kažem ti, divna i neobična je bila moja Frida, a ove tvoje kratke priče koje pišeš su me podsetile na nju. Treba da neguješ tu svoju „drugačijost“.

– Žmu, ta reč ne postoji. – nasmejala sam se.

– A onda sam je ja zbog tebe izmislio! Obećaj mi da ćeš uvek čuvati svoje zrno graška.

– Obećavam, ako ubuduće samo ja budem tvoja. Nikakve Fride i druga čudesa! Dogovoreno?

– Dogovoreno. Ali da pišeš!

– Obećavam – svečano sam rekla i zapisala ovu priču.