Mislim da nikad više nećemo osetiti tu lakoću i bliskost s nekim kao kad podelimo slušalice i slušamo – istu pesmu.

Ne možeš to sa svakim. Nema to veze sa higijenom, već sa higijenom duše.

– Evo ti jedna slušalica – rekao je, a iz minijaturnih crnih zvučnika zasvirala je nepoznata pesma.

– Šta je ovo?

– Samo slušaj.

I ja sam samo slušala. Posle tri akorda ništa drugo nisam ni mogla no da se prepustim. On je sedeo pored mene, kilometrima daleko, zavezan tom pesmom za neke američke asfalte, a ja sam pokušala da ga u toj šetnji pratim.

Ali. On je sedeo pored mene i mogla sam da vidim kako mu se grudi pomeraju u taktu muzike koja je svrdlala svoj put od mojih ušiju do srca. Njegova brada je bila svega jedan dan stara i zamišljala sam kako bocka naslonjena na moj dlan. Oči je zatvorio i na desnom kapku se iscrtala jamica, uspomena na preležane ovčje boginje nekad davno u osnovnoj školi. Zamišljala sam kako ljubim to mesto. Bilo je mekano kao druga strofa pesme koju smo slušali.

Od svega toga iz mene je provalila želja da ga poljubim u donju usnu, baš u trenutku kad je saksofon zvukom ispunio moju glavu. Pa sam umesto poljupca rekla:

 – Odakle ti ovo?

– Šššš… Slušaj.

I ja sam slušala. Oči su mi ostavljale pečate po njegovoj koži. Zamišljala sam kako sam hrabra kao gitara u toj pesmi. Golicala sam ga rečima koje ne bih nikad smela da izgovorim na glas. On ništa nije čuo. Samo muziku.

– Mnogo dobra stvar – rekao je.

Moje grlo se osušilo od svega što mu nisam rekla, pa sam umesto odgovora klimnula glavom.

– A da čuješ tek ovu! – nasmešio se i pritisnuo dugme na plejeru. Osetila sam kako je nešto u meni kvrcnulo, kao da sam i ja na dugme.

– Ti baš voliš bluz? – pitala sam. – Hoćeš obe slušalice? – izvukla sam slušalicu iz levog uha i pružila mu je.

– Ne. Hoću da i TI čuješ. Meni se čini da znam ovo napamet, a nikako da mi dosadi!

Poželela sam da sam ta pesma. Da me zna napamet, a da ne mogu da mu dosadim. Osmehivao se i šetao nekim dalekim ulicama u taktu pesme. Ja sam slušala sebe kako se sve više zaljubljujem u njega i škripim kao neki raštimovani instrument.

– Je l’ ti se sviđa? – pitao me je.

– Sviđa? Mislim da sam se zaglavila u ovoj pesmi.

– O, pa imam ja još toga za zaglavljivanje – nasmejao se od uha do uha.

Obesila sam dušu o njegov osmeh.

– Naravno da imaš.