Василис је знао, шта год да се деси и где год да се нађе – он ће увек имати у себи ту ванвременску снагу да помера галаксије – чак и онда кад нико то од њега не тражи.
Када се пробудио било му је потребно неколико тренутака да схвати где се налази. Овако почињу филмови, помислио је, главни јунак се буди у нечијем кревету, несвестан тога ко је.
У ствари – једино тад свестан ко је заправо. После, кад крену да васкрсавају догађаји из претходног дана, кад препозна лампу на ноћном сточићу или врата собе – тад је већ касно. Тад је већ онај други, одрастао, који има породицу, посао, прописану терапију у здравственом картону.
Звук кломпи низ ходник ВМА подсетио га је на један давни јунски дан, кад је Циганка папучама гребала асфалт, осврнула се да претрчи преко пешачког, погледала га значајно и бацила папирну марамицу на улицу. Данима су му се у глави ројиле такве – наизглед небитне слике. Све оно што је мислио да његов мозак никад није ни забележио, запамтио. Као, на пример, начин на који касирка у локалном супермаркету броји кусур и враћа му новац на фискалном рачуну. Или онај звук сензора у ауту кад се паркира у риквец или не веже појас.
– Какве су ово глупости? – питао се.
Било је оних ноћи – у паузама од болова – када се Василису чинило да је ишетао из нечијег романа. Лепо, искорачио право на плантажу наранџи у Грчкој, директно на измишљену античку земљу и био све само не измишљен човек. Та паралелна реалност хранила је његову душу. Негде је неко записао да некад да би душа била мирна мора да прође кроз земљотрес. Њему је деловало као да се увек све око њега тресло – да је тражио да се нешто споља деси, па да њему унутра буде добро.
Понекад – знао је – сва су решења у њему. Али је допуштао да време тече као да га он сам ствара само да би га просипао у ветар.
Сада, време је добило нову мерну јединицу, па уместо да гледа у календар и размишља о деценијама и годинама, он је рачунао сате, тренутке које вреде и онда их множио – па су се претварали у столећа.
Василис је знао, шта год да се деси и где год да се нађе – он ће увек имати у себи ту ванвременску снагу да помера галаксије – чак и онда кад нико то од њега не тражи. Због те неуништиве моћи, негде испод душевног земљотреса осећао се као Атлас. Носио је на плећима читав свет. И све је било његово. Тако је научио – да је свако његово ноћно путовање пут до себе, директна путања до суштине.
Па је удахнуо дубоко и закорачио у дан.
Спреман да се бори – и оздрави.
На крају крајева, човек нема другог избора, зар не?