Почнеш од чекања, завршиш чекајући. Сећам се тог тренутка. Лежим око 3h ујутро на поду собе жутих зидова, а полифона мелодија мог лепог (и глупог) телефона ме обавештава да је одговорио на поруку.

Дубоко смо заглибили у неку филозофију – ми смо пријатељи који се воле и не признају то једно другом и ја сам већ на ивици да дигнем руке од свега. Од чекања, на првом месту.

Прво ме саветује да поједем нешто ако сам већ гладна, да не будем лења и да направим сендвич, а онда негде тамо у пост сцриптум смести: “Wish you were here”.

То му дође као добар шут у стомак. Останем без ваздуха и гласа. Придигнем се. Па скочим. Десет пута читам исте речи. Немогуће да је то стварно написао! Па поново! Па цигарета на прозору за заустављање таласа панике.
Шта написати? Шта написати?

Ниједно слово није довољно љубавно.

Одлучујем се за неку духовиту опаску, у стилу један – post – scriptum – није – довољан.

Али знам да је овог пута то то. Престаћемо да играмо те глупе игрице и за три дана ће ме пробудити порука за добро јутро са присвојном заменицом. Одједном ћу и званично да видим та слова: ти си моја.

Чудна је та ствар са правом љубави – кад год да се деси знаш да је права. (Мада нисам сигурна да разумем концепт кривих љубави – за мене је довољно да волиш, па да то буде право).

Да, можда је то боље објаснити као: права љубав за цео живот. Таква увек може да буде само једна.

Ова моја, једна једина, према свим часовницима стигла је пре времена. Пре пунолетства и свести о годинама које тек предстоје. А мислим да је поранила и за Жмуа.

Те прве године чекања имале су своју компензацију у стварању. Неузвраћена љубав се ипак највише котира на берзи инспирације.

Годину и по дана сам била само то: најбоља другарица, блесава песникиња изузетно тешка за тумачење. Савршено сам се уклопила у ту улогу. Нема згодијег времена за патетисање и љубавну патњу него у средњој школи.

Не знам кад се заправо заљубио у мене. (Најгоре је што не зна ни он.)
Знам само како то изгледа кад те друг гледа у очи и знаш да ти говори нешто, али из страха да поново не погрешиш – не разумеш тај језик. Углавном све припишеш сопственој уобразиљи. И поруке за добра јутра, и поруке за лаку ноћ, и позив из иностранства “да ми чује глас”, и заједничко истраживање великог географског атласа.

Лежимо на поду његове собе (сад је то соба у којој ми стоје књиге, даска за пеглање и кофери), налакћени над атласом.

– Где би највише волео да одеш?
– А ти?
– Прва сам питала.
– Па, добро, ето на пример, Русија. Или Барселона, не знам.
– Ја бих волела да обиђем све.
– А Северни пол?
– И Северни пол.
– Кул. Ето ту бисмо могли да идемо заједно. Замисли да спавамо у иглу.

Мрзим га и волим у исто време. Ко то прича? Зашто то прича? Нисам сигурна да ли смо ми и даље пријатељи који се праве да ја не осећам ништа више или смо пријатељи који су заљубљени једно у друго.

Онда ми направи сендвич и убаци између два листа печенице негро бомбону. Зацени се од смеха кад се изненадим. Не да ми да променим канал, па се боримо на његовом кревету за даљински. И мрзим га и волим што му осећам руке на струку. Који се то другови тако држе?

Онда се наљутим, па он покушава да ме орасположи. Пусти Тома и Џерија и почне да имитира Мистер Бина. И мрзим га и волим што не могу да се наљутим на њега.

Онда он има девојку и ја имам дечка. Сво четворо пијемо заједно кафу. И мрзим га и волим што једно другоме допуњујемо реченице и што имамо форе које су само нама смешне. Не подносим што је људима око нас непријатно због тога.

Мислим да се из авиона види колико сам заљубљена у њега. Верујем и даље да он није у мене.

Онда дођу раскиди. Тешимо једно друго глупим фразама, јер нас искреност може разголитити.

Поклањамо једно другом књиге са очигледним посветама. Моја у себи садржи “блесане”, у његовој се помињу “најбољи друг и другарица”.

Не знам како уопште стигнемо до тог септембра и поруке у 3h ујутро, али “wish you were here” одједном постају незаменљиве, неопходне, суштинске речи. После њих нема много објашњавања.

Звоним на његовим вратима. Отвара их, погледа ме и промаши мој подметнут образ.

Неспретан пољубац спретне љубави после ког га само волим.

Једва да имам осамнаест година.

Десет година касније чекам да зазвони на вратима. Да отворим, да промашим све сем њега. Да га спретно љубим својом неспретном љубави.

Wish you were here пољупцима.