poezija-knjiga

Ана Нотос и ја седимо у кафићу у 8h ујутро. Пијемо кафу и доручкујемо поезију. Чини ми се као да месецима седимо за тим столом, удаљене од свега осим од себе. Ванвременски понедељак.

Ана је млада, премлада. И као сваку матуранткињу, мучи је пријемни испит. (То је какво је Аннино стање у П. Али Ана – она која за време малог одмора пати са Бодлером – та Ана има много већих мисли).

Ана Нотос и ја седимо у кафићу у 8h ујутро. Пијемо кафу и ја се преједам њеним стиховима. Обе жваћемо њену неримовану душу и покушавамо да јој одредимо укус.

Анa Нотос ми делује тако познато и негде после четврте песме схватам да ме подсећа на мене. Некад, тамо. Али о томе не говоримо много. Само јој подметнем под нос своју поезију. (Љубавна биографија Аске и Жмуа док још нису били Аска и Жму). И Ана Нотос ми постави дијагнозу: “Ма, он је теби све са медицинске тачке гледишта.”

Одувек је тако било. Најбоље оздравиш од оног ко те разболи, помислим.

Одједном, опет, разговарамо о Жмуу. И тај разговор који започињемо нас две у замраченом углу кафића наставља се и после нашег-чекај-још-мало-да-те-грлим-растанка испред супермаркета. Не знам с ким водим те унутрашње дијалоге, али му је Жму омиљена тема.

Тако, кад волим да мислим да нисам (толико) луда, ја се као изненадим кад ме други људи (изван мене) питају како је Жму, да ли се јавља и како смо се ми беше оно упознали.

Анђу је, на пример, занимало све. Која је наша песма, колико дуго се познајемо, чиме се Жму бави, јесмо ли некад живели заједно пре венчања, у ком студентском дому је он преспавао код мене, и зашто немамо више фотографија са венчања на фејсу. Низала је питање за питањем, па сам опет исплела Аска-Жму историју, овог пута у чет-варијанти.

А на другом tab-у: Раде Шербеџија – Не дај се, Инес.

А на другом tab-у: Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град.

А на другом tab-у: Амира Медуњанин – Што те нема.

А на другом tab-у: Тома Здравковић – Чекај ме.

У дневној соби, Пико, моја девојчица из воде, са монографијом Милана Младеновића у рукама. Поезија за ручак.

Ономе ко је гладан, документарац варијанта. Jose & Pilar.

За вечеру.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *