Čekanje. Dok se ne vrati.

On je otišao i ja već četiri dana živim kao nomad koji je tu, u kući, samo na nekoliko dana. Danima nosim istu suknju, perem taj jedan tanjir i viljušku, ponekad samo gvirnem u frižider, i ne stignem do trpezarijskog stola. Učim. Mislim u nekom drugom svetu, samo da ne mislim u ovom. Kuća se preobrazila.

Zidovi su danju preblizu. U isto vreme mi je i vruće i hladno. Noću su predaleko. Preteći visoki. Zidovi.

Tamo gde je on nema interneta. Dakle, do njega ovo neće da stigne. Dok se ne vrati.

Danima pokušavam da budem izdajica. Kao zaljubila sam se u Branka Miljkovića. Kao gledam Kolina Firta u trejlerima omiljenih filmova. Kao sve je u redu. Kao, a u stvari, danima nisam spavala u našem bračnom krevetu. Kočim se u dnevnoj sobi na trosedu. Lakše je ujutro se probuditi ceo nego pored praznine.

Razmišljam, o čemu bi to trebalo misliti. I jesu li ovi trenuci tišine, samoće i njegovog odsustva blagoslov? Možda neko samo meni poklonjeno vreme? Ono dragoceno vreme za kojim žale svi drugi bračni parovi? Možda su ovo naši trenuci Čežnje, Čekanja, Žudnje? Ne(d)ostajanja u julu. U sred srede. Ili ponedeljka.

Kad već nije tu, kad već ne može da bude tu, onda neka bude baš to. Prostori bez nas, minuti bez nas – u kojima smo samo mi. Zaljubljeni, obučeni u Čežnju, u Čekanje, u Žudnju.

Bolje je to nego da sedi preko puta mene kao stranac, obučen u Želju da od mene ode.

Još malo pa drugi bračni rođendan. Još malo pa dve godine kako ne radim i kako mu pravim poklone od svojih trepavica, od misli, od slogova. I ne dam mu da mi kupi ništa osim knjiga, ali knjige se ne računaju. Još malo pa ćemo zakoračiti u ljubavnu deceniju. Zamišljam nas na nekom velikom, prostranom polju kome ne vidimo kraja.

More, rekle bi sad žene iz P., lako je tebi da izmišljaš ljubavna slova! Šta su dve godine u braku? Ništa! Ček samo deca da dođu, pa kad se nošene čarape i igračke razmile po kući. Čekaj kad jedno neće da jede spanać, a drugo bi samo eurokrem i mleko. Pa kad ti se još šef penje na glavu. Veš treba da se prostre, omiljene haljinice i majice da se operu i opeglaju. Pa kad zaboraviš kad si poslednji put pročitala knjigu. Žmua nećeš ni da vidiš, a kamoli da se svako jutro u njega zaljubljuješ! Pritisne te život, obaveze. Nekad moraš da se uozbiljiš. Da ideš u goste i da se praviš odrastao ako već ne možeš da odrasteš. Nije sve u knjigama, u držanju za ruke. Triput neće da skloni tanjire sa stola – četvrti put će da ti pukne film. Jednostavno, počneš da se dereš. Svi bračni parovi se svađaju. Sve žene zaborave na ljubav kad dođu deca ili kad država smanji plate. Nije to ništa novo. Brak je, na kraju, za svakog isti – kavez.

Da, ali Žmu i ja imamo ključeve.

(Pomislim, al’ neću da kažem. Hvalisavce niko ne voli.)

Uostalom, mi i nismo u braku za odrasle. Mi smo zauvek u našoj igri za decu.