OMG. LOL.

Можда у неком паралелном универзуму живим спор живот у брзом граду. Само тако могу да објасним ово овде и сада. Ни споријег града, ни бржег живота.

Не, нисам ја измислила спорост у П. Као што нисам измислила овај „ритам – да – те – питам“ у последње време. (Ако смем уопште да кажем да је време последње). Београд и све друге (велике) градове у којима не живим – обожавам. Због анонимности. Због илузије о слободи, независности. У П. се путања од десет минута прелази двадесет пет минута. „Здраво. Ћао,ћао! Како си? Еј, где си? Шта има. Ееево. Како су твоји? Добар дан, како сте? Где ти је мама? Ћао, видимо се. Еј, ‘ајд’ па јави се да попијемо кафу. Могла би некад и да ме позовеш. Па дођииите. Зашто не дођете код нас? Нема се времена. Па, јесте, обавезе, обавезе. Откуд ти? Куповина, а? Па, неко мора да слуша.“

Умрем од упитне какофоније.

Шта људи имају од ћаскања?

Илузију о разговору.

Наравно да ми сине објашњење свих вишегодишњих феномена и „хитова“ у свету. Све је илузија. Све је варка. Сами себе варамо.  Да се заштитимо од својих празнина, побегнемо у површност. Па се тако разговори замене ћаскањима, посете у позиве у посете, блискост у срца на Фејсбуку, ручак у фотку на Инстаграму, вицкаста шала у твит, разговор за посао у CV у мејлу, дружење у парку или кафићу у „која вам је шифра за WI-FI?“, гледање филма у ФБ статус, удварање у лајк, озбиљно освајање жене у „Најлепша на свету“ коментар испод профилне слике. Да се не бисмо препали од тишине међу нама и свих покиданих веза, вешто смо исплели друштвену мрежу. И сад глумимо живот.

Није баш лако живети у доба кад је доказ о идентитету профил на Фејсбуку или Твитеру. Некад смо с нестрпљењем очекивали осамнаести рођендан да добијемо личну карту, да полажемо возачки испит и да се „прсимо“ својим пунолетством, својом одраслошћу. Сад слика у личној карти вреди мање од профилне.

Страх нас је да погледамо у очи површност коју одржавамо у односима, па се окрећемо још више себи, у селфијима. Пријатељимо се с огледалима, екранима. Јуримо за својим одразима, величамо их као стварне и хранимо собом своје илузије.

Много смо заузети. И нигде не стижемо. Јер се данас тако живи. Немаш времена да одеш до тетке, јер после посла желиш да одмориш. Поподневна дремка је немогућа и досадна, ако не почне читањем вести на телефону или блејањем на Фејсу. Много је посла увек, па комшинице размене две – три на чету, уместо да попију заједно кафу.

И сви се увек жале. На своју заузетост, на своју незапосленост, на умор, на неиспаваност, на неактивност, нездраву исхрану.

Лакше је написати статус о промени, него стварно променити нешто у свом животу.

Ако си исплео друштвену мрежу око себе, немој да си мува која се уплела. Не копрцај се, не буни се, већ се за себе избори. Из ситуације искористи све оно добро: доступност информација, доступност пријатеља који живе далеко (не на два минута од тебе), доступност онлине курсева и послова.

Али прво буди себи доступан.

Али прво буди себи користан.

Понедељак почни радом. И сваки радни дан таквим учини. Суботом прошетај до пијаце, плати рачуне и купи цвеће за вазу. Опери завесе. Опеглај веш. Скувај пудинг или иди с другом на сладолед. Родитеље загрли, посети, види и гледај – лепше је него да позовеш. Недељом ујутро дуже спавај, а поподне ручај са породицом за једним столом. Позови пријатеље на кафу или пиво. Опери косу. Слушај радио уместо листе на Јутјубу – дозволи музици да те изненади.

Искључи телевизију кад читаш. Скувај нешто у тишини. Попиј кафу на тераси. Гледај у небо. Успори.

И не плаши се. Ниси ни први ни последњи који је залутао – ал’ се себи врати. Па испочетка.

Кад схватиш да не можеш свуда да стигнеш и да би радије да се одмориш, онда стварно седни. Зажмури. Сконцентриши се. Сети се да увек и у свему вреди бити конкретан, комплетан. Удахни дубоко и себи буди цео.

Не тражи шарене светове изван себе, јер ниједан не више не вреди од твог сопственог, чак и ако није у боји. Изабери стварност. Ако је мање лепа од илузије, онда је обоји, за себе је бољом створи. Оправдај свој Фејсбук статус.

OMG! LOL!