Žmu kaže da se pozitivni ljudi ne razboljevaju. Da svi vole s njima da se druže.  Ja se pitam kad ti pozitivni, uvek zdravi ljudi spavaju? I da li ih je iko video namrštene?

Ja jesam. I nije neki prizor. Malo je strašan, zapravo. I nervira. Neprirodno je. Kao oni tužni klovnovi. Ma, šta pričam, kao svi klovnovi. Raspršti se iluzija sreće. Moguće sreće u ovom svetu. Ne bude apokaliptično, bude jezivo. Izvrsna je podloga za rast malovaroške mahovine. Ako kapne i neka suza, odmah izniknu i ljigavo sive pečurke. Ništa ružnije od tužnog čoveka koji je do juče sve zasmejavao.

Tad ovi ozbiljni mogu da rastu k’o kvasac. Jer su im „predviđanja i tumačenja“ bila tačna. Od čega si ti to mogao da se stvoriš tako optimističan?

Postoji jedan veliki problem koji se tiče optimizma. Dosadan je ljudima koji to nisu. (Optimistični, ne ljudi).  Pomalo i bljutav. U P. mnogo.

Kad izostane reakcija ili te počaste lako – je – tebi – reakcijom, hroničnom optimizmu preti da se razboli od akutne ogorčenosti. A to je najgora bolest. Posle oni što su te razboleli mogu da kažu da si se sve vreme pretvarao da se smeješ, da ti je nešto milo, da nosiš sunce  na ramenu. Kao da možeš da se pretvaraš da si lučonoša. Ne, ne. Nema biblijskog motiva. Svakodnevni lučonoša je više suncokret nego bilo šta drugo. Onaj koji u suncu uživa, sunce vidi, sunce oseća. I od koga svi posle imaju koristi. A ako ništa drugo – svetlost i ljubav.

Kako da budeš stvaran, da stvaraš, da postojiš kad ti pesimisti puste film? Trideset godina dug.

Raspad zemlje, raspad porodice, raspad ličnosti. Benzin – krajputaši. Dvaput mesečno – čokolada. „Neka deca nemaju šta da jedu“. Neka deca voze crveni jugo iz dvorišta, iz grada, iz zemlje, iz života koji je bio. Neka deca se nikad ne probude posle pucnja. I neke majke. I neki očevi. I neke bake.

Sveske za školu praviš. Nad recikliranim papirom Radne sveske iz matematike ne dišeš, da se ne pocepa. Za užinu – džem na ‘leba. I jabuka. Džemper s ponosom prenosiš s kolena na koleno. Sestri. A onda i bratu. Ako nije roze. Al’ učiš. Ređaš petice. Družiš se. Družiš se. Družiš se. Živiš za veliki odmor.

Pa, onda, kao, bace neke bombe. A majka tek tri palačinke ispekla. Malo plačeš. Malo više se plašiš. Sve to opet znači da nećeš da vidiš tatu jako dugo. Onda živiš kao miš nekoliko dana. Onda si ratni dezerter, jer ne ideš u školu. Poklone ti peticu posle jedinice. Jer te kupaju odozgo bombama. Jer si meta.

Kad se to završi, odlučiš da rasteš. Opet učiš. U klupi, na ulici, u zagrljaju.

Izmisle „veliki“ i druge probleme. Počneš da razmišljaš o novcu, o ispitima, o tome šta ćeš za doručak sutra ako se uspavaš za menzu. I stalno te svi podsećaju da moraš da diplomiraš, a da ti diploma, opet, ne garantuje posao. „Je l’ imaš dečka? Kad ćeš da se udaš? Na šta misliš? Kad će beba? Kad ćeš da mu/joj rodiš brata / sestru?“

Kako samo ljudi mogu da te umore.

Rekla sam skoro jednom drugu: „Ja sam jedna od onih koji biraju „lepše sećanje“ za jedino postojeće.“  Ružno sam prespavala.

 Eto zašto se smejem. Da preživim. I da živim. Onako najlepše.

A i Žmu mi je rekao da se pozitivni ljudi ne razboljevaju. Da svi vole s njima da se druže.