Ми смо се венчали у провинцији, на почетку ере „вединг шутинга“ и дигиталне фотографије. На дан венчања фотограф је избрисао фотографије с фотоапарата. Још се не зна како. Оне које смо имали биле су прелепе, са и без гостију, али помисао на оне које су нестале стварао ми је клупко нервозе у стомаку сваки пут кад на њих помислим.

– То је то.

– Како то је то? Где су фотографије?

– Па ето.

– Фале оне код куће. Знате,  са мамом и татом. И она где излазим из ормара, и…

– А то. Па, видиш, нестале су.

– Како то мислите, нестале?

– Ова девојка што је радила са мном је нова, погрешила је… Дешава се.

– Шта се дешава?

– Грешке се дешавају.

– Ал’ наше венчање се десило једанпут и неће више. Одакле вам право на грешку?!

Нисам плакала. Била сам бесна. Неко је погрешио. Не знају ко. Ал’ није ни важно ко је. Важно је то што су ми избрисали успоМЕНЕ. Оне које бих да споменем. Уместо тога ја причам о томе како су оне обрисане.

Мислим да ћу остати доживотно љубоморна на све оне младенце који имају лепе фотографије. Сад те сликају пет дана пре, пет дана после, плус на дан венчања.

– Можда је требало то да урадимо. Насмејани, опуштени, без музике, трубача у позадини. Само „’ај’ стани овако, ’ајде сад наслони се на дрво, гледај је занесено“ и томе сличне команде.

– Ти и ја ионако нисмо у том фазону.

– Нисмо?

– Па нисмо. Посебно нисмо били тад. Да смо били, ми бисмо то и урадили.

– Можда је требало, овако видиш, венчање није могло имати репризу зато што је погрешио фотограф, или матичар, или шта ја знам, шеф сале!

– Важно је да нас двоје ништа нисмо погрешили.

– А слушај ти њега!

– Чекај, да немамо ниједну, али пази, ниједну фотографију с венчања, да ли би ти икад заборавила тај дан?

Жму. Геније за ког сам се удала.

– Докле ти мислиш да будеш толики цар?

– А па док ме неко не услика! – насмејао се од ува до ува.