Поново сам се заљубила у Београд. Сад некако још више како се дуго нисмо видели. Размишљам, на коју адресу да му пошаљем ово писмо, како да почнем, има ли смисла… Ми смо били другачији, млађи и лепши тад некад у нашем Београду.

Београд је био савршен декор за нашу љубавну причу. Понекад мислим да је требало да га обучем као капут кад сам се тог фебруара одселила из њега. Да га носим као презиме. Уместо тога сместила сам га у своје приче.

***

У овој причи „Ласта“ у 17h из П-а у Београд одвози, овим редоследом:

– Седамнаестогодишњег Жмуа. Једног новембра. Хладног и мрачног. (И Жмуа и новембра.) Дошла сам на станицу да га испратим, само што је пре мене дошла и његова девојка. Кад сам видела да се љубе, побегла сам. У хладно и мрачно.

– Мене. Студентску избеглицу. Уплакану бруцошкињу Филолошког факултета спремну да се пење на планину ерудиције. Занасењака.

– Мене удату, спремну да положи последњи испит.

– Мене трудну. Збуњену и срећну.

– Замишљеног Жмуа до ВМА. На операцију најдивнијег срца на свету.

Због деце смо „Ласту“ заменили аутом. Да летимо на сопствени погон.

Живот се у последње време стварно претворио у то: лет на погон. И док летимо и облећемо, мене пресецају кадрови Београда са телевизије. Црква Светог Марка, Калемегдан, Земунски кеј, реке, увек прометна Улица Кнеза Милоша, а онда свуда тамо нас двоје, па троје, па четворо…

Свуда смо.

– И даље не знам какве везе твоје приче имају са Београдом.

– Све има везе са Београдом, Жму. Зар си заборавио?