Тотална анестезија носи тај назив због мрака. Тоталног. Оног што те обузме комплетно. То је мрак који се грли са заборавом. Ваљда се зато ретко ко сећа свега оног што се деси док дејство анестетика траје. А дешава се свашта, верујте ми на реч.
Постоје две врсте људи. Они који верују у анђеле и они који су заборавили да анђели постоје. Само овим првима признам да су се наши анђели срели на обали реке у зору. Мој је седео повијеног срца и раширене душе и чекао. Да се деси сусрет људских душа. Онај који ће према свим космичким валутама бити судбински и за цео живот.
Како то знам, питате се? Тако сто ми је мој анђео рекао.
Наши анђели су се срели на обали реке у зору. Мој је седео повијеног срца и чекао – ту је почело и моје чекање Њега. Када су крај воде зазвонила крила, загрлиле су се две анђеоске љубави – и тако се родила ова наша. Љубав. Непреводива анђеоска валута.
Постоје две врсте људи. Они који верују у анђеле и они који су заборавили да анђели постоје. Овим првима је лако објаснити зашто ми је и пре рођења било јасно да нас љубав неће заобићи. Да ћемо бити нераскидиво повезани и зашивени једно за друго. Да ћемо се срести на обичан, дечији начин и остати заувек у необичној дечијој игри. Јер је такав био анђеоски договор.
Због ових других пишем ову причу.
Тог јутра сам отворила очи и видела јасно где се ноћ завршава. На прозору је седео анђео. Крила је сакрио иза завесе, а поглед у некој од преграда мог срца. Медицинска сестра ми је рекла да сам се пробудила из анестезије. Било је довољно да трепнем и да видим тај тренутак. Да видим зору у којој мој анђео отворене душе седи на обали крај воде.
– Само овако пристани да волиш – чула сам речи без гласа и испред мене се разлила слика.
Видела сам: кад се анђели договарају, то се чује као излазак сунца, као рађање ветра на површини мора. Њихове мисли се грле као наше руке. Њихове руке се милују као наша срца. Кад погледом запечате договор – ми шкљоцнемо у пољупцу. Небо то чује као пробијање биљчице из тла. Небо то види као раст према Сунцу. И онда пусти да Сунце сија, а нас да се љубављу грејемо. Анђели се тад смешкају.
– Само овако пристани да живиш – поново сам се купала у безгласним речима свог анђела. – Постоје две врсте људи. Они који верују у анђеле и они који су заборавили да анђели постоје. У реду је чак и да се направиш да си међу овим другима. Ваше доба је неко чудно доба, кад је безбедније ћутати и не веровати у чуда. Лакше вам је сакрити се од људске злобе и зависти него је победити. Запамти: љубав је најјаче оружје – али је не треба трошити на узалудне борбе.
Лебдела сам покрај меканих крила и још мекших речи свог анђела. Нисам била сигурна где шетамо. У глави ми је одзвањао глас медицинске сестре.
– Пробудите се, пробајте да гутате. Операција је завршена.
На страни разума су биле све оне одреднице из медицинских приручника које су пратиле и описивале општу анестезију. На страни срца је била неверица да је све само халуцинација.
– Постоје две врсте људи. Они који верују у анђеле и они који су заборавили да анђели постоје. Изабери да живиш неокрњена поделама и туђим мишљењима. – мој анђео ме је миловао својим мислима.
Тада ми је показао пут којим смо из раја изашли. Оног јутра кад су се наши анђели срели и мислима загрлили. Можда би се то на некој другој обали и поред неке другачије воде чуло као лепршање белих крила, као комешање меког перја, као бездодирно голицање душа. Овако је треперило као анђеоска песма.
– Слушај како излази сунце. Наступа ваше време – време да створите свет. Онај свет у коме се само волите. У коме љубав само то и значи: препознавање и (пре)давање. У коме се после скока дочекаш на душу. И ништа те не боли. Само на такву љубав смете да пристанете. Није важно шта други мисле и кажу.
Одједном, окупала ме је светлост. Надошла је попут реке крај које ме је мој анђео држао за руку. Поклопила ме као талас. На тренутак сам затворила очи и следеће што сам видела био је мрак. Тотални мрак.
Сетила сам се, тотална анестезија носи тај назив због мрака. Тоталног. Оног што те обузме комплетно. То је мрак који се грли са заборавом. Али ја нисам заборавила.
Постоје две врсте људи. Они који верују да је ова прича истинита и они који су заборавили да истинска љубав постоји. Ови први се смешкају све време. Ови други не чују да њихови анђели плачу.
И постојимо ми. Нама се љубав десила. Ми смо се љубави десили. Јер је такав анђеоски договор.