Већ трећу ноћ заредом Жму и ја се срећемо у ходнику око пола два. Помало личимо на оне псе овчаре из цртаног филма. „Здраво, Рале. Здраво, Фред.“ Родитељство нас је претворило у доцимере.
Отприлике двадесет осмог дана откако се Лазар уселио у наше животе – спавали смо. Ја са буђењима за храњење, Жму са једним Калининим буђењем – „Мама, мама, мама.“ Спавамо у одвојеним собама – да деца не буде једно друго.
Све мајке тврде да их је родитељство променило. И то, углавном, потврђују и очеви – да је мајчинство променило њихове жене. Живот заиста добије другу димензију кад се у кућу усели кифлица од 3 кила. Кмечи, плаче без суза, нон стоп је гладна и колико год је често пресвлачили – мокра. Њено величанство Беба.
Помислио би човек да ће све савладати кад једном преживи тај првомесечни дрил. Јер те Беба стави на пробе и тестове достојне једне NASE. Научиш да спаваш и стојећи ако треба. Научиш да ти осмех не спласне док се трудиш да слушаш друге одрасле људе шта причају. Научиш да не смеш да заборавиш да си и даље одрасло биће и да ти није једина функција дојење и пресвлачење Бебе. Научиш да си за све способан.
И онда се роди друга Беба. (Док је прва Беба још практично беба.) После првих месец дана схватиш да слободно могу да те лансирају и на Месец. Свемир је (гле, симпатичне игре речи!) мала беба за ову авантуру.
Кад добијеш друго дете, логично би било да све буде лакше. Да већ знаш и механички облачиш, преповијаш, храниш, купаш. Али ништа код родитељства није ствар механике. Повијања, храњења, купања, све то било ко може да уради механички. Суштина је управо у томе да мама и тата то не раде тако. Већ са осмехом, љубављу и бригом. Присутни у сваком тренутку.
Кад имаш две бебе, присутност и тренутак су дискутабилне категорије. Концентрација, такође. Једино извесно је умор и непрестана жеља да ниси уморан. Да си ту. Једнако ту за све своје љубави са којима живиш.
Већ трећу ноћ заредом Жму и ја се срећемо у ходнику око пола два. Помало личимо на оне псе овчаре из цртаног филма. „Здраво, Рале. Здраво, Фред.“ Родитељство нас је претворило у доцимере.
– Хеј, па ми имамо децу. Множина! – рекла сам Жмуу прексиноћ у ходнику испред мојих врата.
Сад свако има своја врата. Затварамо их да деца спавају и да ми не спавамо. Јер од свега што се може учинити тешко код ових првих дупло родитељских дана – мени ништа није теже од одвојених соба. Наше две собе имају пуно тога заједничког. За почетак – један зид. За почетак: по једну бебу и по један креветац. За почетак: стална буђења и љуљања. За почетак: исту успаванку. Исту мантру: „Псссст, пробудићеш сестру/брата.“ За почетак: исту жељу да смо у истом кревету.
Наша доцимерска љубав је љубав у доба неспавања. Она није ни романтична, ни филмска. То је живот у оригиналу. Без улепшавања и филтера. Једноставно лепа. Чак и у одвојеним собама.