– Заправо, ове недеље је употребила баш тај израз „откуцава ти сат, Љубице“. Дошло ми да поломим и њу и тај сат! Не вреди више ништа што кажем, мозак ми је прокљуцала!

– А да пробаш да јој објасниш?

– Шта да јој објасним?! Знаш шта каже сваки, али сваки пут?! „Али мајка само брине.“ И онда се ућути, умуси, почне да расклања оне тањире, не дозвољава ми ни да јој помогнем ни да јој било шта више кажем. Тако нам се сваки трећи недељни ручак завршава. У блентавој тишини и и њеном лупкању судова у судопери.

– Па мајка, шта ћеш…

– Ма ’ајде, молим те! Па је л’ ја то треба да се удам за било кога да би престала та глупа питања? Знаш ли шта ми каже: „Не мораш ти њега много да волиш да би се удала, само ето, да ти се свиђа, да родиш дете!“ Ееееј! Па шта сам ја?!

– Добро, полако. Сигурно није тако мислила.

– Не види она како сам се савила као кифла! Оставићу здравље у оној канцеларији. „Љубав је луксуз, Љубице, није то за обичан свет.“ Е па, није ни Љубица обична!– глас јој је постао за нијансу виши.

Онда је наставила о исфрустрираној шефици, о плати која касни, о џемперу који је купила „на рате“, о дугу за струју који никако да спласне, па пново о недељном ручку код маме и бескрајним питањима о удаји, беби и сату који откуцава.

Гледала сам је сатима, онако малу, згужвану а страствену. Ником није било јасно како то она нема дечка, а њеној мами ваљда највише. Приближила се тридесетој. Кад ће да рађа, кад децу за школу да спрема?

– Немаш представу колико уме да буде напорно! Ти сажаљиви погледи, то грчење вилица, утешно тапкање по рамену. Као: удаћеш се и ти, не брини. Као да је та удаја најлепша ствар на свету.

– Зависи против кога се удаш. – насмејала сам се.

– Ето, видиш, чак се и ти шалиш на ту фору. А није! Удаја треба да буде само за неког ког волиш, а не против неког и да задовољиш околину. Љубав не треба да буде луксуз!

– Љубав је луксуз само ако верујеш да јесте. А ти си на добром путу. Само ето, треба да заволиш.

– Неког?

– Нешто. Себе прво. Довољно да те брига шта ће ко да каже.

– Чак и моја мама?

– Чак и твоја мама, Љубице. На крају, она само брине.