Pišem ti, jer ne umem ništa drugo.

Volela bih da moje ruke znaju da prave ljubav, a ne samo da je grle. Mada sam u zagrljajima baš dobra.

Opet smo zalutali u tuđe tišine i ti misliš da je meni lako da ćutim. U zagrljaj me sklopi i meni više neće trebati reči, ni muzika, ni nebo. U zagrljajima sam baš dobra.

Žmu, ove poetične zavrzlame su baš zgodne kad se primene u praksi.

Npr. dok perem sudove, priđi mi s leđa.

Npr. dok prostirem veš, obgrli me mokrim čaršafom.

Npr. izmisli gde još možeš da me grliš.

U zagrljajima sam baš dobra.

Hoćeš da se volimo beskonačno?

Lepo je u konačnom svetu probiti granice. Biti buntovnik s razlogom. Ljubavnim.

Ogrni me sobom.

A ja ću iznutra da te grlim.

U zagrljajima sam baš dobra.

Pišem ti, jer ne umem ništa drugo.

Ne umem čak ni da kažem koliko sam u zagrljajima dobra. Reči kvare zagrljaje. Nagrizaju ih spolja. Savijaju im ivice. Gužvaju ljubav. Ti znaš da ne postoji pegla koja ispravlja osećanja. (Čak i da postoji, ti znaš da se ja u tom peglanju ne bih snašla).

Lepše se gužva posteljina kad je ljubav prava. Tad i zagrljaji lepše traju. Znam to, jer u zagrljajima sam baš dobra.

Nećemo da im uzimamo meru. To je prvo pravilo u ljubavnoj beskonačnosti. Drugo počinje tako što raširiš ruke, priđeš mi s leđa i kažeš:

 – Čujem, u zagrljajima si baš dobra.