Тог дана кад су је сахранили рекао је: „И ја сам умро са мојом Душком.“

Ни доктори нису били начисто с тим шта јој је. Тек, Душка је копнила, тонула и – потонула. Јован је остао за њом, као сенка која иде низ улицу. Сви су мислили да ће у ствари прво умрети он, јер је последњих година ломио ноге по болничким ходницима носећи у рукама рендген снимке и налазе крви. Душка га је свуда уредно пратила и својим нежним осмехом умиривала кад би неко ушао на преглед преко реда. Она је љубазно одговарала на сва питања медицинских сестара, на радознале погледе осталих пацијената у чекаоници. У ташни би стискала кафу и чоколаду умотану у папир – за доктора или сестре „да се засладе“.

„Била је блага као мајска киша.“ – рекао је првом до себе на њеном бдењу.

Провели су читав живот заједно и у том „провођењу“ само два пута их је туга прегризла на пола. Једном кад је морао да је остави са двоје мале деце и оде у војску на годину дана у далеку Словенију. Други пут кад им је старији син умро на рукама – пожутео и смањен до ивице  болничког кревета. После тога никад више нису били цели људи, али су оном преосталом половином пригрлили једно друго и тако преживели.

Све до њене чудне болести.

Душка је, као што јој је име говорило, била душа од човека. Душа од жене. Паперјасто мека и за људско око обична. Али они посебни, као што је то Јован био, они су видели њену душу у свим бојама и нијансама и знали су да код ње ни „о“ од обичног нема.

Једном је журећи на посао заборавио да је пољуби пре изласка из куће. Она је стајала поред врата збуњено као да је чивилук о који обесиш мантил, ташну и све оно што ти више не треба. Тог јутра на њена рамена је спустио свој немар и она се, притиснута тим изненадним теретом, вратила назад у кревет да прележи цело преподне. Као да је болесна. Многи би рекли како је то глупо и незрело дечије, али Душка је једноставно била таква жена. Никад није побољевала, кијала и кашљала, али јој је душа била поцепана на неколико места. Кроз те рупе улазио је хладан ветар недодира и обарао је у кревет. То је била њена „болест”. Али тад је била млада, скоро девојка, па је један Јованов пољубац кад се вратио с посла све то излечио – као да га није ни било.

После смрти сина није дозвољавала себи да се од било чега другог разболи. Све до овог последњег лета. Јован се стално преиспитивао где је то погрешио и да ли је могао више да је чува. Загледани обоје у његове резултате крви, у снимке плућа, бубрега и главе као да нису видели да се Душка савила до себе.

Споља је личило на артритис и реуму. Болеле су је кости, зглобови и мишићи. Али то није била телесна болест. То се само разболела душа навалила на костур и кренула напоље.

Тог јутра кад је умрла и кад још није знала да ће умрети, замолила га је да јој још једном измасира руке својим снажним и грубим шакама. Разговарали су о синовима, о првим брачним годинама, о њеној тек дочеканој пензији. Кад су се уста осушила од откинутих слогова, разговарали су погледима. А онда су обоје заспали.

Јован се пробудио.

Душка није.

„И ја сам умро са мојом Душком.“ – рекао је над њеним отвореним гробом и сви су мислили да он то каже од превелике жалости. Нико није схватио да њему буђење у свету ком ње нема и није буђење у живот. Није имао половину коју ће пригрлити да преживи дан. Ал’ ипак, плућа, бубрези и срце и даље су радили једнако како су то рендген и ЕКГ снимци показивали. Због тога му нико није веровао да је умро.

Он, са друге стране, ником није поверовао да је жив. Без своје Душке.