Nedelja je protekla u znaku prijemnih ispita. Maturske glavice pune znanja pojurile su u holove fakulteta da pokažu šta znaju. Da postanu akademski građani. Da steknu pravo na akademskih petnaest minuta kašnjenja. Da se učlane u sve biblioteke u gradu. Da kupe karticu za prevoz. Studentsku. Da kupe karticu za menzu. Da kupe sve što se može kupiti na studentski popust (a toga nema mnogo). Da uče. Da saznaju. Da rastu.

Urednica, Srki i ja smo u kafiću u centru Beograda bili slika sušte suprotnosti tom naletu mladalačkog entuzijazma. Sa naočarima za sunce, ogromnim vodama i kafama – i razgovoru o “neprijatnim iskustvima sa faksa”. Kada sam davnog juna došla na čuveni prijemni ispit, u još čuveniju instituciju od svog fakulteta – tada je još prijemni ispit bio bauk, a fakultet institucija.

Nije mi mnogo trebalo da shvatim da ne umem nikako u tim vodama da plivam i da će brzo (razočaravajuće i razoružavajuće brzo) da unište u meni svako zrnce volje za tumačenjem dela. Ne znam kad, najlepše studije na svetu su se pretvorile u “daj da pročitam sve iz programa, kažem im šta žele da čuju i da idem ja odavde”. Krišom sam obećavala svakom piscu sa spiska: “Kad se ovo završi, čitam te opet. I to ne samo ovo što piše da moram, nego sve. Stvarno. Samo da se završi.”

Bežanje glavom bez obzira. Eto na to se svelo. Neverovatno tužno. Neverovatno istinito.

Ne bih imala šta da dodam.

Osim da mi nedostaju biblioteke. Čekanje knjiga. Čitanje naslova sa polica. Biranje onoga što ću da čitam u pauzama od učenja. (Da, ja sam toliko čudna.) Nedostaju mi parkovi. Prvo prelistavanje literature. Dok ne stigne bus. U jednoj ruci knjiga, u drugoj sladoled. Ili samo voda. Nedostaju mi knjižare u kojima možeš tri godine da gledaš knjige, da biraš sveske i olovke. Nedostaje mi prva pauza između predavanja koju iskoristim da utrčim u trolu i odvezem se do Žmua. Kad još nije bio Žmu, nego samo student, kao i ja. Šetnje po gradu do studenstskog doma i studentske sobe. Kafa, pivo, cigarete. Osvajanje Beograda.

Beograd je prestao da bude veliki onda kad sam počela na svakom koraku da srećem poznate ljude. Pa makar to bile prodavačice iz supermarketa. To je bio znak da sam se odomaćila i da se Beograd odomaćio u meni. I sada kada više nisam tamo, čini mi se da se samoj sebi iskradem i odem na Autokomandu da pojedem pljeskavicu. Ili da delim parče pice sa Mlatom na Tašu. Nekad prepešačim od centra Zemuna do Ledina. Na klupicama u Studenjaku popijem pivo. Nije retkost da na Slaviji kupujem knjige. Uglavnom se posle Kalemgdana umorim, pa sednem u neki tramvaj. I onda se vozim. Vozim. Vozim. Truckanjem kružim. Dremež mi prekida oštar glas sa automata. “Sledeće stajalište…” Srce uglavnom preskoči kad prođem Pravni. Tad čujem samo “Sledeće stajalište: Žmu je ovde zaprosio Asku”. Usred leta ishaluciniram februarski sneg i utonem u ona romantična i lirična razmišljanja (više osećanja njego razmišljanja). Ne promakne nam nijedno pozorište. (Da, sad su izmišljena lutanja u množini). Kafe sa mlekom u dva ili tri omiljena kafića. Prolaz na Terazijama. Opet knjige. I kokice sa porukom i različitim ukusima. Spuštanje do Zelenjaka i penjanje na Bulevar. I naravno da je svaka ulica prazna.

Kao u nedeljna popodneva u P.

Ipak je tišina najskuplja na svetu. U nju stanu sve najlepše reči i svi najjači zvuci. U nju stane mir. I koncentracija. Kao na prijemnom ispitu.

Samo što ovaj ispit nema svoj kraj. Svaki odgovor je važan. Svako pitanje te podseća da obnoviš šta si poslednje naučio. I stalno si samom sebi na oprezu. Stražariš nad životom pun vere u san koji te čeka u zoru.

A možda tako i treba. Daš od sebe maksimum u svakom trenu, i onda san bude slađi.

Onda lutanja po prošlim ulicama i danima budu punija. Jer imaš gde da lutaš.

Jer imaš s kim da lutaš.