Недеља је протекла у знаку пријемних испита. Матурске главице пуне знања појуриле су у холове факултета да покажу шта знају. Да постану академски грађани. Да стекну право на академских петнаест минута кашњења. Да се учлане у све библиотеке у граду. Да купе картицу за превоз. Студентску. Да купе картицу за мензу. Да купе све што се може купити на студентски попуст (а тога нема много). Да уче. Да сазнају. Да расту.

Уредница, Срки и ја смо у кафићу у центру Београда били слика суште супротности том налету младалачког ентузијазма. Са наочарима за сунце, огромним водама и кафама – и разговору о “непријатним искуствима са факса”. Када сам давног јуна дошла на чувени пријемни испит, у још чувенију институцију од свог факултета – тада је још пријемни испит био баук, а факултет институција.

Није ми много требало да схватим да не умем никако у тим водама да пливам и да ће брзо (разочаравајуће и разоружавајуће брзо) да униште у мени свако зрнце воље за тумачењем дела. Не знам кад, најлепше студије на свету су се претвориле у “дај да прочитам све из програма, кажем им шта желе да чују и да идем ја одавде”. Кришом сам обећавала сваком писцу са списка: “Кад се ово заврши, читам те опет. И то не само ово што пише да морам, него све. Стварно. Само да се заврши.”

Бежање главом без обзира. Ето на то се свело. Невероватно тужно. Невероватно истинито.

Не бих имала шта да додам.

Осим да ми недостају библиотеке. Чекање књига. Читање наслова са полица. Бирање онога што ћу да читам у паузама од учења. (Да, ја сам толико чудна.) Недостају ми паркови. Прво прелиставање литературе. Док не стигне бус. У једној руци књига, у другој сладолед. Или само вода. Недостају ми књижаре у којима можеш три године да гледаш књиге, да бираш свеске и оловке. Недостаје ми прва пауза између предавања коју искористим да утрчим у тролу и одвезем се до Жмуа. Кад још није био Жму, него само студент, као и ја. Шетње по граду до студенстског дома и студентске собе. Кафа, пиво, цигарете. Освајање Београда.

Београд је престао да буде велики онда кад сам почела на сваком кораку да срећем познате људе. Па макар то биле продавачице из супермаркета. То је био знак да сам се одомаћила и да се Београд одомаћио у мени. И сада када више нисам тамо, чини ми се да се самој себи искрадем и одем на Аутокоманду да поједем пљескавицу. Или да делим парче пице са Млатом на Ташу. Некад препешачим од центра Земуна до Ледина. На клупицама у Студењаку попијем пиво. Није реткост да на Славији купујем књиге. Углавном се после Калемгдана уморим, па седнем у неки трамвај. И онда се возим. Возим. Возим. Труцкањем кружим. Дремеж ми прекида оштар глас са аутомата. “Следеће стајалиште…” Срце углавном прескочи кад прођем Правни. Тад чујем само “Следеће стајалиште: Жму је овде запросио Аску”. Усред лета исхалуцинирам фебруарски снег и утонем у она романтична и лирична размишљања (више осећања њего размишљања). Не промакне нам ниједно позориште. (Да, сад су измишљена лутања у множини). Кафе са млеком у два или три омиљена кафића. Пролаз на Теразијама. Опет књиге. И кокице са поруком и различитим укусима. Спуштање до Зелењака и пењање на Булевар. И наравно да је свака улица празна.

Као у недељна поподнева у П.

Ипак је тишина најскупља на свету. У њу стану све најлепше речи и сви најјачи звуци. У њу стане мир. И концентрација. Као на пријемном испиту.

Само што овај испит нема свој крај. Сваки одговор је важан. Свако питање те подсећа да обновиш шта си последње научио. И стално си самом себи на опрезу. Стражариш над животом пун вере у сан који те чека у зору.

А можда тако и треба. Даш од себе максимум у сваком трену, и онда сан буде слађи.

Онда лутања по прошлим улицама и данима буду пунија. Јер имаш где да луташ.

Јер имаш с ким да луташ.