– Мало је глупо и неозбиљно што сам се опет заљубила у тебе.
– Ништа није глупо код заљубљивања.
– Јеси ли ти свестан да смо заједно изгрицкали деценију?
– Свестан. То је ионако само осмина оног што ја мислим да с тобом будем.
– Осмина?
– Јесте, осмина. А мени је мало и осмине бурека, а камоли твоје љубави.
– Шта му сад ја ту дођем, тепсија бурека са сиром?

Упоредио ме је са храном, значи и он се поново заљубио у мене.

– Како ћемо само да се грлимо кад дођем!
– Што се мене тиче, ми се још грлимо од прошлог пута.

Загрљај од прошлог пута траје више од десет дана. Још није омлитавио. Још није устајао. Мирише на нашу кожу. Једну. Спојену. На његов образ и онај превој на врату, мало испод уха. Његов оковратник није скинуо мој пољубац у 5h ујутро.
Нема објашњења за то како се чувамо у порама.
Само трајемо. Упркос растанцима.

Љубимо се кад нас нико не гледа.

– Смешно ми је ово наше иди ми дођи ми љубакање.
– Није иди ми дођи ми.
– Није?
– Ја сам увек дођи ми. Чак и кад идем.
– А где идеш кад идеш?
– До твог чекања. До љубави и назад.

(За)љубимо се. Чекамо се у себи. И није тешко.
Јер је то мало чекање за оних седам осмина које следе.
Седам осмина укусних као бурек.