Пишем ове речи „право из породилишта као да то није ништа“. Држим своје дете у рукама иако су ми све сестре саветовале „да сачувам снагу и да га не навикавам на руке“.

Прво јутро после царског реза пробудила ме је сестра оштрих црта лица и уз „добро јутро” тутнула топломер под мишицу. Кроз прозор породилишта гледала сам како свиће. Одељење интензивне неге је мирно у шест ујутро. Све је мирно осим моје ране, која боли као ђаво. Ал’ схватам да ме је за то баш брига. Кад прођу визите, донеће ми је. Моју бебу! Ону коју, чини ми се, још осећам у стомаку.

Сестра ме пита где ми је несесер и да ли имам четкицу и пасту за зубе. После скоро 24 сата моћи ћу да пијем воду. Није се још ниједном насмејала, али и тако озбиљна изгледа ми као добра вила док стиска тубицу и ставља пасту на четкицу.

– Боже, то ми нико није урадио од предшколског – кажем.
Умрем десет пута док се усправљам да седнем на кревет. Умирање се понови и док правим та два корака до лавабоа.

– Ово је мали корак за човечанство, али велики за једну нову маму. – насмејем се.

Медицинској сестри није смешно, али јој се изгледа свиђам, па касније узима чешаљ, чешља ми косу и плете плетеницу. Од тог мајског дана ме дели више од двадесет месеци, али га се сећам као да је био јуче. Лежим у кревету и не боли ме ништа осим ишчекивања: кад ће ми је више донети? Моју бебу! Ону коју, чини ми се, још осећам у стомаку.

Уопште није лако описати то прво јутро. Мобилни телефон је затрпан порукама, честиткама и лепим жељама. Глава је затрпана замршеним мислима, бригом и усхићењем. „Дивљање хормона“ је попут родеа. Зажмурим и чекам да прође.

Још теже је описати ово друго прво јутро. Кад по други пут постанеш мама. Кад је она прва беба као већ велика. Кад сама држи виљушку и кашику и најслађе једе прстима. Кад се друго јутро будиш без ње. Јер си у породилишту. Јер си у песми „Браћу не доносе роде“. Јер је лудачки лепо родити сестри брата.

Овог пута знала сам шта ме чека. Мислим на медицинску процедуру, не на емотивни рингишпил. Осећања су ми толико збркана да их видим како пулсирају на длановима. И друге маме овде једнако су уплашене. Ове које су први пут родиле – за своју једину децу. Ове које су други пут родиле, као ја, за оба. Чудна је то ствар, али нигде љубав није тако чврсто скопчана са страхом као у породилишту. Ту су лекари, бабице, педијатријске сестре – сви они који знају најбоље о деци, али се ти и поред њих осећаш несигурно, забринуто, из себе отето. И то је нормално. Они само раде свој посао, а ти само живиш свој живот. Само. И у уређенијим државама постоји разлика између те две ствари.

Немаш много избора. Стежеш своју гомилицу среће на грудима и чекаш да дође час да је водиш кући.

Кад изађу из породилишта, жене углавном причају о боловима, о неудобним креветима, о храни без укуса. Сада када сам поново овде, нимало ми није јасно како се ико тога сећа. Боли – па прође. Кревет је превисок, ал’ нећу га носити кући. Храна? Није да сам у хотелу са пет звездица, али зар је то суштина?

Одавде ћу понети само једноставну истину: породилишта су дивна места за плакање. Јер су овде сузе течно агрегатно стање љубави. Плачеш због свега – а највише од живота. Оног ког родиш.