– Удај се за мене! – рекао ми је Жму док смо доручковали.

– Не могу, извини. Већ сам удата. Имам и двоје деце.

– Стварно? Ко је тај срећник?

– Један дечко што ме запросио у парку под снегом. Ниси чуо? Била је то најромантичнија просидба икада.

– Није ти донео 101 ружу и доручак у кревет? – наругао се.

– Не, склонио је моје трње.

***

– Стани.– рекао је.

– Шта смо заборавили?

– Ово. – из џепа је извукао бордо кутијицу са машницом. У следећем тренутку под светлом уличне светиљке засјао је прстен. Прави. Био је већи него пре двадесет два минута када сам га пробала у златари.

Можда зато што је тамо продавачица све време цијукала да ми је он „баш, баш леп“ или „да се нећу покајати“. Због чега? Прстена или удаје, дошло ми да је питам.

Можда зато што смо се променили од тренутка кад смо из златаре загазили у снег. Одједном, то више нисмо били ми. Заљубљени и спремни на тај корак. Брачни. (Као да знаш какве су то воде кад ниси у њима.) Можда је баш ту и одговор зашто су се неки у брачним водама удавили: мислили су да су спремни на тај корак – а по води се не може ходати.

Нама није требао прстен, ни матичар, ни венчани лист. Волели смо се. Брак је био само декор за нашу љубав. Још нисмо напунили 25 година и мислили смо да то одрасли људи раде. А у ствари, били смо деца у потрази за прстеном.

Једном кад смо га пронашли – постидели смо се. Наш стид прогутао је фебруарски мрак и снег. Ходали смо једно поред другог двадесет два минута страхујући да се погледамо. Јер нас је пекла бордо кутијица у његовом џепу и питање: Шта да радимо сад?

– Ништа, идемо негде на вечеру, па ћемо тамо… – једва је процедио.

– Аха, тамо ћемо.

Као да се никад нисмо пољубили, додирнили или срели. Као да нисмо делили шест заједничких година живота и успомена. После десет минута рекла сам како је то глупо.

– Шта је глупо?

– Па то што се правимо да немаш прстен у џепу. Нећу да идемо на вечеру. Шта као, треба да се изненадимо негде између вечере и дезерта? Нека сто пута други људи то раде, нећу. То нисмо ми.

– У праву си.– пољубио ме је и одједном смо се поново претворили у нас. – ’Ајмо у ауто.  Смислићемо већ нешто. – рекао је и повукао ме у парк Ћирила и Методија.

– Стани. – рекао је.

– Шта смо заборавили?

– Ово. – из џепа је извукао бордо кутијицу са машницом. У следећем тренутку под светлом уличне светиљке засјао је прстен. Прави. Био је већи него пре двадесет два минута када сам га пробала у златари. – Ово је твоје.

Није рекао: „Удај се за мене.“

Уместо тога причао ми је шта он све мени жели да буде. Шта жели да ми да. И у којим мерама љубави и среће планира да рачуна наш заједнички живот. Ако пристанем.

А није знао – ја пристала кад сам га угледала.

А није знао – ја сам одувек за њега била удата.

Нисмо имали свеће, руже, ни вино. Нису нам свирале харфе и виолине. Нисмо имали појма ни шта им то значи да кажу: „Буди моја жена“ – јер сам ја то њему већ била. То и све остало.

***

– И теби је то романтично? – Жму ме је погледао изнад тигања са кајганом.

– Па јесте, зашто?

– Ја бих то много боље.

– А је л’?

– Па да. Штета што си већ удата.