У животу сваке жене и каријери сваке фризерке деси се тај тренутак – велика промена која почиње реченицом: Шишај ме на кратко!

Не знам што смо толико глупе, али рачунам да се тако патња преноси на онај неболни део. Коса трпи, али нас маказе не боле као раскид. Или отказ. Или вишак килограма. Или незагрљај. Или годинама пажљиво склапана рутина.

Аутодеструкција и ја смо се дружиле у средњој школи. Много. Скоро да се нисмо одвајале. Она ми је тутнула маказе у руке и ставила испред огледала после једног телефонског разговора.

– Ма каква љубав, бре? То су смислили песници и слабићи!
– Па ја сам песникиња!
– Па ти онда веруј. Ја у љубав не верујем! Љубав не постоји.
– Како не верујеш? У коју љубав?
– У сваку љубав.
– А у моју?
– Шушти нешто веза. Шта си рекла?
– Питам, а у моју љубав је л’ верујеш?
– Не чујем те…
– Кажем, моја љубав постоји.
– Ту, ту, ту…

Онда сам се ошишала. На кратко. Скоро да су ми се виделе ушне ресице. И имала сам шишке. А мени шишке не стоје лепо. Бар не оне home-made-ставила-сам-шерпицу-на-главу-и-скратила. Онда сам плакала. Јер свака жена плаче после шишања. На глас или у себи. Али сваки пут одболујемо косу.

И глупо је, али прво плачемо због косе у лавабоу или на поду фризерског салона. На тренутак се заборави разлог шишања. А онда се сетимо и зашто смо се ошишале – тад почиње права кукњава. Или што би песници и слабићи рекли: патња.
Углавном. Није требало. Јер са косом не сечемо ништа. Праве промене се дешавају у нама. У глави, не на глави.

Неколико месеци касније рекао је:

– Намерно сам ти то рекао. И спустио слушалицу. Не знам. Нервирало ме је што ме толико волиш. Нисам знао како може неко неког толико да воли, ето.
– Је л’ то значи да верујеш у љубав?
– У твоју да. И немој више да се шишаш. Лепо ти стоји та дуга коса.