… 442 до Београда…

Понедељак никад није био тако понедељак. Онако како га нас двоје разумемо.
Почела сам да прижељкујем звук твог аларма, само да се крај тебе будим. А већ имам 29 година – и није ништа страшно, јер си ме 29 пута пољубио у теме, толико гласно и јако да је почело да голица.

Жму, нисам ти написала песму годинама.
А и шта ће теби нова песма?
Нешто сам размишљала – више ти се исплати да песма будем.
Разбарушена. Без риме. Упакована у слободни стих.

Ја имам крвоток од тонова. Оних које баш не чује свако. Само посебни слухисти – као што си ти – замаскирани у неслухисте, а заувек заљубљени у музику.

Нема лакше ствари но да се теби изјави љубав.
Нема теже ствари но да се теби изјави љубав.

Нема луђе идеје но завезати чвор на трепавици, глумити Ршума, стварати. Па онда све спаковати у загрљај. Онај четврти од буђења. Негде између доручка и друге кафе, кад смо као будни и сити, а у ствари – још сањамо, једно другог гладни.

Ако хоћеш, ја могу најлепше да ти будем жена. (То су оне лекције о мешењу кифлица које никако да научим од твоје маме).

Ако хоћеш, ја могу најлепше да ти будем цура. (То су она путовања која проводим на сувозачком седишту савршено читајући мапу).

Ако хоћеш, ја могу најлепше да ти будем ортак. (То су они дани кад смо пили пиво у парку, а ја се смејала иако не умеш добро да испричаш виц).

Ако хоћеш, ја могу најлепше да умотам клишее. (То су они пољупци у врат који се чују као Микини стихови и Бајагина успаванка о Београду).

Ако хоћеш, ја могу најлепше да размотам изненађења. (То су они пољупци о којима овде нећу да пишем. Још им не знам имена и лик).

Ако хоћеш можемо да се чујемо као гитара, да нас пишу на ћирилици по зидовима, да растемо док не забораве где су нам корени.

Могу да нам нацртам врхове где их нико није цртао.
Километара.
442.
До најдубљих уздаха.