Истрчала сам из позоришта. Збуњена, бесна и љута. Пекле су ме његове пркосне очи уперене у публику. Знала сам да не може да ме види, али као да је баш мене пронашао међу свим тим људима. „Ево! Рекао сам ти! Покајаћеш се што си ме оставила!“

Наша прича је као била прича погодна за заплет неког љубавног романа. Са елементима комичног, уметничког и изневереног. Били смо оно што други не би могли ни да замисле. Оно што је споља изгледало као: нашла се два уметника. Већ виђена прича о неснађености и неоправданим лудилима.

– Није ми добро, ал’ нема везе. Он то не може да види. – скоро да сам рекла наглас претрчавајући улицу на црвено. – Није ми добро, ал’ нема везе. Сад ми не може више ништа.

Није ли глупо што ме је баш на углу његове улице засврбело иза уха? Тамо где ме је као случајно први пут пољубио. (Чуј, случајно? Ко још случајно промаши цео образ?) Смотано је закачио моју минђушу, промрмљао љубав која се чула попут: „Извини“ и склонио руку с мог струка. Као: тако се другари поздрављају.

Те исте вечери је сатима причао о некој књизи која га је одушевила, а ја сад не могу ни наслова да јој се сетим. Понекад мислим да га никад нисам ни чула. Нисам ни желела да чујем шта прича, хтела сам само да га слушам, као неку мелодију на радију. Чујеш је први пут, а долази из претходног живота.

– Кол’ко је то глупо! Само због њега ми овакве ствари падају на памет! Да хоће нешто паметно да падне и на срце, па да га коначно убије унутра. – почела сам сама са собом да говорим. Јер то раде све заљубљене лујке. Посебно оне што су изашле из позоришта бесне и уплакане.

– Уплакане? О пази, молим те, па ја плачем насред булевара! Која сам ја гуска!

Не знам ни кад сам почела да плачем. Можда већ у првом чину. У руци сам још стискала шарену улазницу. Представа је у свом наслову садржала моје име и знала сам. (Наравно да сам знала.)

– Момак ми је фино доскочио. Написао целу драму! Па још одиграо фрајера. Што ли сам уопште долазила на глупу представу? Је л’ се тако изјављује љубав? Или можеш да изјавиш да си љубав преболео? Као: љубав се више не важи, али од овог часа по свим мерилима и правилима важи наш раскид. Оно што си ти хтела, Ана!

Најлакше је да кажеш после заједничког неслагања да је она друга страна крива. Само једна страна. (Као да је могуће да један убије двоје.) Прошло је скоро годину дана од те последње свађе. Од као – растанка. (И тога заиста нисам волела да се сећам.) Понекад би ме у тај дан отерало огледало или затворени прозори. Сва тежина света спустила би се на моја рамена, а тромост би се увукла под кожу. Сваки пут: исто. Јасно чујем себе како вичем са другог краја улице. (Наравно да улица има два краја, а ниједан почетак!) А он се не одазива. Волела бих да цео тај дан могу да ставим у заграду. Онда не бих могла да видим како претрчава булевар. (Четири траке. Ниједан ауто. На леђима му је ранац. У ранцу су његове ствари које су до пре пола сата биле у мом стану. И то је стварно.)

Онда би ме било брига што се господин писац иселио из мог стана, из улице, из града. (На тренутак бих дозволила себи тај луксуз да га замишљам како се са осмехом враћа и како љуби сваки милиметар мог лица.)

Онда не бих чула како се опрашта бљутавом реченицом о љубави. Не би ми било мука због празнине коју је удахнуо у мене. (Онда би поново викнуо моје име. Као у неком обрнутом слоw мотион-у ветар би се извио на супротну страну, у себе. Све би стало на тренутак.)

Онда не бих видела како све постаје чудно, тешко, лоше. Јер је рекао:

– Ана, ти си ово хтела. Ти си мене оставила. Кајаћеш се.

(Ништа се тог дана није срушило. Ни живот, ни срце. Све је остало цело и јасно. Али ништа више није било моје. Ни живот, ни срце. Ни целина, ни јасноћа.)

Поново претрчавам улицу на црвено. Што ли сам уопште долазила на глупу представу? Шта сад хоће од мене? Је л’ се тако изјављује љубав? Или можеш да изјавиш да си љубав преболео? Као: љубав се више не важи, али од овог часа по свим мерилима и правилима важи наш раскид. Оно што си ти хтела, Ана!

Застајем на тротоару. Прсти куцају увек исти СМС. (Шта мислиш да ставимо ми овај раскид у заграду?)

Да ли се у љубав рачуна и то што се кајеш због ствари које ниси учинио?

(Прича је првобитно објављена на порталу Амазонке.)