Чекање. Док се не врати.

Он је отишао и ја већ четири дана живим као номад који је ту, у кући, само на неколико дана. Данима носим исту сукњу, перем тај један тањир и виљушку, понекад само гвирнем у фрижидер, и не стигнем до трпезаријског стола. Учим. Мислим у неком другом свету, само да не мислим у овом. Кућа се преобразила.

Зидови су дању преблизу. У исто време ми је и вруће и хладно. Ноћу су предалеко. Претећи високи. Зидови.

Тамо где је он нема интернета. Дакле, до њега ово неће да стигне. Док се не врати.

Данима покушавам да будем издајица. Као заљубила сам се у Бранка Миљковића. Као гледам Колина Фирта у трејлерима омиљених филмова. Као све је у реду. Као, а у ствари, данима нисам спавала у нашем брачном кревету. Кочим се у дневној соби на троседу. Лакше је ујутро се пробудити цео него поред празнине.

Размишљам, о чему би то требало мислити. И јесу ли ови тренуци тишине, самоће и његовог одсуства благослов? Можда неко само мени поклоњено време? Оно драгоцено време за којим жале сви други брачни парови? Можда су ово наши тренуци Чежње, Чекања, Жудње? Не(д)остајања у јулу. У сред среде. Или понедељка.

Кад већ није ту, кад већ не може да буде ту, онда нека буде баш то. Простори без нас, минути без нас – у којима смо само ми. Заљубљени, обучени у Чежњу, у Чекање, у Жудњу.

Боље је то него да седи преко пута мене као странац, обучен у Жељу да од мене оде.

Још мало па други брачни рођендан. Још мало па две године како не радим и како му правим поклоне од својих трепавица, од мисли, од слогова. И не дам му да ми купи ништа осим књига, али књиге се не рачунају. Још мало па ћемо закорачити у љубавну деценију. Замишљам нас на неком великом, пространом пољу коме не видимо краја.

Море, рекле би сад жене из П., лако је теби да измишљаш љубавна слова! Шта су две године у браку? Ништа! Чек само деца да дођу, па кад се ношене чарапе и играчке размиле по кући. Чекај кад једно неће да једе спанаћ, а друго би само еурокрем и млеко. Па кад ти се још шеф пење на главу. Веш треба да се простре, омиљене хаљинице и мајице да се оперу и опеглају. Па кад заборавиш кад си последњи пут прочитала књигу. Жмуа нећеш ни да видиш, а камоли да се свако јутро у њега заљубљујеш! Притисне те живот, обавезе. Некад мораш да се уозбиљиш. Да идеш у госте и да се правиш одрастао ако већ не можеш да одрастеш. Није све у књигама, у држању за руке. Трипут неће да склони тањире са стола – четврти пут ће да ти пукне филм. Једноставно, почнеш да се дереш. Сви брачни парови се свађају. Све жене забораве на љубав кад дођу деца или кад држава смањи плате. Није то ништа ново. Брак је, на крају, за сваког исти – кавез.

Да, али Жму и ја имамо кључеве.

(Помислим, ал’ нећу да кажем. Хвалисавце нико не воли.)

Уосталом, ми и нисмо у браку за одрасле. Ми смо заувек у нашој игри за децу.