Жмуова прича о принцези на зрну грашка.

– Знаш, док сам живео у Јужној Америци упознао сам много шареноликог и занимљивог света, али нико није оставио такав утисак на мене као Фрида Кало. – то су биле прве Жмуове речи пошто је прочитао моје приче.

Насмејала сам се – јер само он може да каже тако нешто. Човек времеплов.

– Кад помислим на њу, ја помислим на цвеће и на јединствену лепоту. Хоћу да ти испричам причу о њој и о зрну грашка.

Кад је била дете страшно се разболела и због те болести јој је једна нога остала краћа. У школи су јој се сви подсмевали због тога, али њу то није обесхрабривало.

– Наравно да сам патила, али нисам се стидела. Тај недостатак је био мој подсетник да сам победила болест – рекла ми је једном.

Када је била у средњој школи доживела је страшну саобраћајну несрећу и због тога провела неколико дугих месеци у болници. Родитељи су јој донели бојице да прекрати досаду и тако је почела да црта.

– Новинари ме стално питају зашто сликам аутопотрете. Не знам где би они пронашли инспирацију у болници. – шалила се.

Фрида је веровала да је инспирација у нама, а не негде споља и то је најважнија лекција коју сваки уметник треба да научи без обзира на то којом се уметношћу бави.

– А где је ту зрно грашка? – упитала сам.

– Зрно грашка је у Андресеновој бајци, где би било? – враголасто се насмејао Жму. – Је л’ се сећаш приче о правој правцатој принцези коју је нажуљало зрно грашка испод двадесет душека и двадесет јоргана?

– Наравно да се сећам.

– Фрида је први пут ту причу чула од мене и знаш шта ми је рекла?

– Шта? – упитала сам знатижељно, као да не знам да измишља све време.

– Уметник је свако ко осети зрно грашка испод свих удобности живота. И знаш шта, сваки уметник има своје зрно грашка, нешто што га жуља и због чега МОРА да ствара.

Кажем ти, дивна и необична је била моја Фрида, а ове твоје кратке приче које пишеш су ме подсетиле на њу. Треба да негујеш ту своју „другачијост“.

– Жму, та реч не постоји. – насмејала сам се.

– А онда сам је ја због тебе измислио! Обећај ми да ћеш увек чувати своје зрно грашка.

– Обећавам, ако убудуће само ја будем твоја. Никакве Фриде и друга чудеса! Договорено?

– Договорено. Али да пишеш!

– Обећавам – свечано сам рекла и записала ову причу.