Već treću noć zaredom Žmu i ja se srećemo u hodniku oko pola 2h. Pomalo ličimo na one pse ovčare iz crtanog filma. „Zdravo, Rale. Zdravo, Fred.“ Roditeljstvo nas je pretvorilo u docimere.

Otprilike dvadeset osmog dana otkako se Lazar uselio u naše živote – spavali smo. Ja sa buđenjima za hranjenje, Žmu sa jednim Kalininim buđenjem – „Mama, mama, mama.“ Spavamo u odvojenim sobama – da deca ne bude jedno drugo

Sve majke tvrde da ih je roditeljstvo promenilo. I to, uglavnom, potvrđuju i očevi – da je majčinstvo promenilo njihove žene. Život zaista dobije drugu dimenziju kad se u kuću useli kiflica od 3 kila. Kmeči, plače bez suza, non stop je gladna i koliko god je često presvlačili – mokra. Njeno veličanstvo Beba.

Pomislio bi čovek da će sve savladati kad jednom preživi taj prvomesečni dril. Jer te Beba stavi na probe i testove dostojne jedne NASE. Naučiš da spavaš i stojeći ako treba. Naučiš da ti osmeh ne splasne dok se trudiš da slušaš druge odrasle ljude šta pričaju. Naučiš da ne smeš da zaboraviš da si i dalje odraslo biće i da ti nije jedina funkcija dojenje i presvlačenje Bebe. Naučiš da si za sve sposoban.

I onda se rodi druga Beba. (Dok je prva Beba još praktično beba.) Posle prvih mesec dana shvatiš da slobodno mogu da te lansiraju i na Mesec. Svemir je (gle, simpatične igre reči!) mala beba za ovu avanturu.

Kad dobiješ drugo dete, logično bi bilo da sve bude lakše. Da već znaš i mehanički oblačiš, prepovijaš, hraniš, kupaš. Ali ništa kod roditeljstva nije stvar mehanike. Povijanja, hranjenja, kupanja, sve to bilo ko može da uradi mehanički. Suština je upravo u tome da mama i tata to ne rade tako. Već sa osmehom, ljubavlju i brigom. Prisutni u svakom trenutku.

Kad imaš dve bebe, prisustnost i trenutak su diskutabilne kategorije. Koncentracija, takođe. Jedino izvesno je umor i neprestana želja da nisi umoran. Da si tu. Jednako tu za sve svoje ljubavi sa kojima živiš.

Već treću noć zaredom Žmu i ja se srećemo u hodniku oko pola 2h. Pomalo ličimo na one pse ovčare iz crtanog filma. „Zdravo, Rale. Zdravo, Fred.“ Roditeljstvo nas je pretvorilo u docimere.

– Hej, pa mi imamo decu. Množina! – rekla sam Žmuu preksinoć u hodniku ispred mojih vrata.

Sad svako ima svoja vrata. Zatvaramo ih da deca spavaju i da mi ne spavamo. Jer od svega što se može učiniti teško kod ovih prvih duplo roditeljskih dana – meni ništa nije teže od odvojenih soba. Naše dve sobe imaju puno toga zajedničkog. Za početak – jedan zid. Za početak: po jednu bebu i po jedan krevetac. Za početak: stalna buđenja i ljuljanja. Za početak: istu uspavanku. Istu mantru: „Psssst, probudićeš sestru/brata.“ Za početak: istu želju da smo u istom krevetu.

Naša docimerska ljubav je ljubav u doba nespavanja. Ona nije ni romantična, ni filmska.To je život u originalu. Bez ulepšavanja i filtera. Jednostavno lepa. Čak i u odvojenim sobama.